Novogodišnja

Zurim kroz prozor kao pas
kojem je uskraćena šetnja,
sa usana curi par kapi gorčine.
Iz iste čaše tugu pijemo.
Pokušaću da je razbijem ili dam,
da više niko ne okusi iz nje.
I kožu sa leđa ću dati
samo jastuk neću nikada.
Ako prodam njega,
prodaću i sve suze svoje.
Poslaću samo dve najiskrenije
na tvoja vrata da te sačekaju,
mada ni one neće ništa promeniti.
Zato ću promeniti ono što mogu.
Promeniću godinu i godine,
kalendare i datume,
dane i sate,
jedino tebe neću nikad.
Znam da ti nisam što si meni ti,
znam da nam je tama svakako obećana,
nema veze da li su zavese spuštene
ili su podignute.
Probudiću se i ja možda
u nekoj boljoj priči.
Ionako sam oduvek bajkovito
verovao u nemoguće.
Zato čuvam jedan dan samo za nas
jer ne brojim odavno
tvoje dolaske u san.
Sada sanjam da sanjaš i ti.
Sve u svemu,
godina je bila po običaju loša,
ni ova Nova nam neće ništa doneti
ali sve dok te nema,
verujem u tebe i
mada se zima navikla bez snega,
definitivno bez tebe nikada neću Ja.

Njena

Sve i da hoću,
nas ne mogu da svrstam kao slučajnost. Znaš,postoji to neko pravilo
da se u životu sve dešava sa razlogom.
Kada smo srećni,pošalju nam malo tuge
kako ne bi previše poleteli.
Kako bi ostali na zemlji i
cenili sve što nam se da.
Kada smo tužni začine nam život
zrnom sreće,kako bi nam dokazali
da je naše postojanje opravdano.
Meni su poslali tebe.
Iznenada,bez najave.
Možda je i to razlog zašto ne umem da se snađem i zašto je u glavi konstantno haos.
Pomeraš me iz mesta.
Srušio si taj zid na kome je pisalo 
„Meni se to nikada neće desiti“.
A dešava se.
Traje…
I na čudan način čini me srećnom.
Uvlači se pod kožu svakim danom sve više. Toliko brzo da se naježim svaki put
kada mi proletiš kroz glavu.
A to činiš u svakoj sekundi.
Namerno znam.
Svesno mi uzimaš deo po deo duše,
iako nisi tu… 
Vratio si mi sunce
i jutra i osmeh i boje… 
Vratio si mi čist pogled i strah.
Da,strah…
Sa pitanjem kako ću bez tebe sutra.
Stvoreni smo bez planova,bez budućnosti,
a ja ne znam kako jutro da dočekam bez tebe. Mi smo oni koji se teško pronalaze,
a još teže rastaju.
Oni retki koji se prepoznaju u isti mah,
pa se teško zaboravljaju.
Gotovo nikako.
I vidiš,kad malo bolje razmislim,
ni to mi ne smeta…
Želim te dodire bez dodira,
toliko jako da mi se urežu u telo…
Želim ih…
Želim te poglede,od kojih ti knedla zastane u grlu,ali ih ne spuštaš…
Gledam u te oči i gušim se…
Svesno…
Želim te poljupce od kojih utrne celo telo,
a usne zaneme…
I želim tebe,pa makar na trenutke…
Jer ja ne znam ni kako da sklopim oči
bez tvoga „laku noć“.
Lepo nam je život udesio…
Želim samo da znam zašto?!

Ne moli se nikada za mene

Ne moli se Bogu nikada za mene.
Ne stavljaj nas pod isti krst.
Bezbožnicima nije tu mesto.
Ne troši molitve na mene,
sačuvaj ih za svoju dušu.
Moli za ono što se spasiti može.
Moje su molitve uslišene
još onomad kada sam te prvi put sreo.

Ne moli se Bogu nikada za mene
jer ljubav je jedino čudo kojem se divim.
Ona se desi i kad ne veruješ u nju.
Ne treba mi nebo da tamo odletim
niti raj da osetim stanje blaženstva.
Shvataš li da neću život bez greha,
makar me bičevali odavde do Hada,
ja sam svoj mir našao u tvojoj duši.

Ne moli se Bogu nikada za mene,
ne kockaj svoj avans mira uzalud.
Snaćiću se nekako ovako disidentan.
Ako me osude i pošalju u pakao,
neće mi biti ni žao ni teško,
jer šta je večnost podzemlja
u poredjenju sa onim delićem raja
u kojem sam već sa tobom bio?

Ne moli se nikada za mene…

Sijaćeš…

Znam da mi želiš sreću,negde,
sa nekom drugom ženom.
Znam i da se potajno nadaš
da se to neće nikada desiti i
da ćes ipak Ti biti ta žena.
A znaš li koliko je njih koje bi
volele da su na tvom mestu,
da imaju tu tvoju volju izbora mene i
znaš li koliko ja želim da
niko nikada ne dođe na to mesto,
sem tebe,naravno.
Zbog toga što,
moram ti priznati,
učinila si me više puta posebnim i što
volim svaki stih u koji si me smestila.
Znam da je sve bilo iskreno.
Ti si bila i ostala najveći orden
koji sam ikada pribio na grudi.
Setićeš se možda u starosti
ponekih trenutaka naših,
možda ćeš se nasmešiti tada jer ćete
nešto neobjašnjivo lepo obuzeti i
protutnjati telom kao struja.
Samo to se neće zvati ljubav kao sad.
Zvaće se kako se jedino u starosti
može zvati-melanholija izazvana nostalgijom.
To će tad biti neki novi svet za nas,
svet bez nas,
a svet bez tebe u njemu i nije svet,
niti je ovo život što sad živim.
Za život me vežeš još samo ti,
a taj život počiva samo u sećanju.
Kao neki suvenir minulih dana.
Mada od ljubavi uvek i samo ostanu suveniri,
kao plen sa arheoloških nalazišta.
Samo ja te neću zakopavati.
Ostaviću te i čekaću.
Ali tu gde ću te ja ostaviti,
sijaćeš do kraja ovog sveta.
Možda i duže od toga,
možda i duže od mog čekanja.

Kaži mi…

Kojom radošcću da te razveselim
kad sam ih sve već oplakao?!
Koji put da ti pokažem
kada svaki vodi u ćorsokak?!
Kako da ti skinem još zvezda
kad su ostale samo padalice?!
Koje još srce da ti ponudim
kad je ovo moje odavno kod tebe?!
Kako da molim Boga za nas
kad nas ovako nevine kažnjava?!
Kako da verujem u ljubav opet
kad mi pre tebe nije ni trebala?!
Kojim čudima još da se nadam
kada si od svih na svetu najveće bila?!
Kome da tebe kao greh okajavam
kada sam spreman da ga opet počinim?!
Kakvu i čiju pravdu da očekujem
kada si jedino u šta slepo verujem?!
Kako da prekinem sva ćutanja
kada iz tišina glas urla tvoje ime?!
Kako da pokažem svima da postojiš
kad su me odavno ludim proglasili?!
Kako da saznam znam li još voleti
kada mi sa umiranjem bolje ide?!
Kako da otkrijem jesam li bio samo hir
kada si me odavno u sećanjima ubila?!
Kazi mi…

Tišina

Za ovo u meni,
što osećam prema tebi,
još nisu izmišljene reči
koje bi ti rekle,
niti postoje pesme
kojima bih ti dočarao sve.
Za ovo,nešto u meni,
su potrebni dodiri po tebi,
stvarni i iskreni.
Par očiju što žmure,
par ruku što miluju i
jedne usne što ispisuju po telu
najlepše emocije i poeziju.
Zbog ovoga nečeg u meni,
što ne mogu da pokažem tebi,
Ja ostavljam sve u tišini,
da ti u njoj usne jarkocrvenim
linijama brazdaju kožu i
prave ožiljke koji se ne vide,
a koje opet ne možes sakriti.
Zbog ovoga nečeg u meni i
tišine koja najviše boli,
Ja ću ćutke živeti život i
praviti se kao da u njemu
ima neki razlog da postojim.
Za ovo u meni,
jednog će dana možda
izmisliti prave reci.
Do tada,
osmehni se i slobodno se počeši
svaki put kada te koža zasvrbi.
Nisam ja.
Tišina je.

Tebe sam sreo

I tek onako,svet se okretao.
Zbog tvoje lepote sam počeo sumnjati
da smo svi pripadnici iste vrste.
Sve u vezi sa tobom je mirisalo na lepotu,
čak i taj promukli glas rano jutrom.
I tek tako,svet je stao.
Tvoje usne su mi rekle svoje ali nešto drugo
te je ogolilo preda mnom.
Taj pogled u mraku posle poljupca.
Pogled pun olakšanja u tvojim očima je bio
nešto najtužnije što sam video u zivotu.
Tek sam tad shvatio koliko ima života
u tebi,a koliko ga ustvari ne živis.
Video sam u tebi ogromne predele,
svet u koji si me pustila ili sam se
vec nekako sam ušunjao.
I tek tako,svet je postojao.
Tvoju sam značku lako pribio
ali sam te teško osvojio,
mada ni sad ne znam
da li sam te dobio ili izgubio…
Video sam i da ti se život vrti u krug
i da u njemu nema nikoga ko bi te
iznenadio ili pogurao ili pokazao stvari
od kojih bi ti se vrtelo u glavi.
Nema nikoga ko bi ti ukrao san.
A sanjala si budna i stiskala usne
sve dok se ne bi pretvorile
u tanku liniju nemira.
Onda kad bi me videla…
Svet se opet okretao.
Nisam želeo da se budim noću ali
si me uporno razbuđivala nekako.
Ne pitaj kako,
i tačno sam znao kada se
probudim da si budna i ti.
Ne pitaj kako.
I osećao tvoj udaljen ali
nekako sveprisutan miris.
Ne pitaj kako.
I nikada necu zažaliti zbog svega toga
jer su jedina mesta na koja sad mogu otići,
mesta u mom sećanju.
Pretpostavljaš već ko me tamo čeka…
I tek onako,bez nekog posebnog razloga
svet se i dalje okreće…

Tebi umesto rođendanske čestitke

Oprosti molim te što ti se opet obraćam,
znam,nije dobar datum,nije ni trenutak,
ali ponos mi ovih dana nije jača strana.
Pišem ti poslednji put ovako direktno,
ne zato što neću,već zato što
se ovako ne čestita rođendan…
Ne nedelju dana unapred.
Bar ne nekome kao što si meni-Ti.
Zato,neka ti ovo bude kalup i za sledeći
i za one rođendane posle toga.
Ne znam stvarno šta da ti poželim,
a da već nisam?!
Ustvari znam ali poželeti ti sebe
bi bila baš,baš teška patetika.
Zato ti želim tebe.
Da uvek budeš svoja i samo svoja.
Ni tuđa ni moja,
već samo svoja.
Mirna,srećna,ispunjena i nasmejana.
Zato…
Nađi mesto gde ceš osećati mir,
nađi ljude koji će te činiti srećnom,
nađi nešto što će te ispunjavati,
nađi nekoga ko će te zasmejavati.
Meni ništa od toga nije uspelo.
Možda naše vreme ne dolazi,
možda smo ga potrošili
ali ono što ti nisi potrošila je Život.
Živi ga i slavi mu rođendane veselo
kao da je svaki poslednji,
jer ko zna…
Možda se neka želja i ispuni,
pa naposletku sve dobije smisao.
I na kraju,
izvini još jednom,
ali od tebe mi je ostalo samo
taman toliko koliko napišem.
Taman toliko kolika je ova čestitka.
Taman za ove suzne oči…
Srećan ti divan dan!
Živa mi bila,gde god bila…
I ovaj ću ti rođendan sam proslaviti…

Raspeće

Oprostićeš mi pre ili kasnije
što sam verovao u ljubav i
pokušao da naše sazvežđe
sakrijem u tom privatnom svemiru.
Oprostićeš mi držanje za ruke i
naivno vezivanje duša.
Znam da ne bi uspeli
sve da sam ti držao dušu rukama,
a ruke vezao za tvoje.
Oprosti mi svu bol i
sve suze koje sam ti poklonio.
Sta bi i više mogla dobiti
od jednog zanesenjaka
što slepo mašta o nedostižnom.
Oprostićeš mi što sam se kockao
i bio spreman da sve ONO naše
izblefiram u jednoj ruci karata.
Razapeće me svi ali nemoj ti,
pokušaj da mi oprostiš,
biće mi lakše da iskrvarim.
Ali pre toga zakucaj te klinove
u moje šake,pa mi ostavi dušu
neka odmuči svoje.
Daću bogu božije,ostaviti tebe njemu,
ovako ubog te više nikom ne dugujem.
A ako i nekad vaskrsnem,
siguran sam da bi me zbog svega
opet osudili i razapeli,
iako znam da to ne bi bio spas,
svestan da ću te još jednom izgubiti,
ja bih opet umirao za nas.

Ako mozeš…(oprosti mi reči)

Nije dovoljno što te samo volim,
zato ljubav produbljujem
svojim rečima i pesmama.
Ne ljuti se zbog toga.
Naslikaću te stihovima
jer drugačije ne umem.
Odavno nisam vlasnik svoga srca
i dugujem ti kao gazdi
samo najlepše stihove.
Izvini ali samoća ne bira vreme.
Jedino su lepe reči koje nastaju
dok je pokušavam opisati,
a ti ih nemoj propusti,
jer da mi ti ne nedostaješ
ni samoća ne bi imala smisla.
Imala bi veličinu samo u poređenju
sa željom da te zagrlim,
a koliko bih te mogao zagrliti
se odavno ne meri jedinicom obima.
Oprosti mi tužna radosti
što ti ponekad pomerim balans,
ako te dirne neka reč,
ili te takne neka pesma,
možda rasplače neki stih,
ali sem takvih i tih dodira,
ja više ne znam kako
da opravdam svoje postojanje.
Oprosti mi i budućnost i ako
ponekad poželim biti srećan u njoj,
iako si mi ovaj život uzela,
u njemu mi pobegla,
ipak se ponašaj kao da sam živ
i čuvaj nas u sledećem.
Već sam nam ga izmaštao.

Zabraniću ti…

Samo da znaš,
zabraniću ti da se gnezdiš
u mojoj glavi i
da se tako bezobrazno
baškariš u njoj.
Zabraniću ti i da stanuješ
u mom srcu,
da se bez kirije
praviš kao da je tvoje.
Ma,zabraniću ti svoje misli
da ih koristiš protiv mene,
da ne ispadam lud,
dok se podlo ceriš.
Samo da znaš,
zabraniću ti sve snove
ispod oka što mi snevaš,
jer ja trepćem noćima,
dok me ispod kapaka žuljas.
Zabraniću ti i da se smeješ
na onim zajedničkim slikama,
sa kojih smo pozerski
verovali da je svet samo naš.
Ma,zabraniću ti nedostajanje
jer od svega čega nemam,ti fališ,
a grlo zna samo da steže
zato što se tuga jedino tebe seća.
Samo da znaš,
zabraniću ti rastanke
jer previše je i njih bilo
i plaši me kada vidim
da sem tebe nemam za kim patiti.
Zabraniću ti i tebe i sebe,
takvu kao tebe,takvog kao mene
jer su moje sebe koje nema tebe
i tvoje tebe koje nema mene,
trebali da stvore NAS.

Srešćemo se možda jednom

Srešćemo se možda jednom,
možda i više puta…
Tamo negde na nekom koncertu
ili na nekoj predstavi…
Sasvim slučajno ćemo kolima stati
jedno iza drugog na semaforu…
Pretrčati žureći ulicu na crveno,
gledati na kontra stranu druma…
Mimoići se u reci prolaznika,
zastati pred isti izlog knjižare…
Možda ćemo istu knjigu kupiti,
kraj prozora svojih soba je pročitati…
U trenutku zanosa se setiti,
pa zapaliti onu staru maštu…
Srešćemo se možda jednom pod
istim suncem dok ga budemo slikali.
Na isti se oblak nemo nasmešiti,
zagristi usnu i oči na tren zatvoriti.
Mirisaće ti možda vino sa karanfilićima,
a ja ću ga sam piti daleko od tebe.
Hladne ruke ćeš u džep sakriti,
a ja tople ruke neću nuditi nikome.
Srešćemo se možda jednom,
kad se iz tuge poželimo vratiti,
srešćemo se možda onda,
kada shvatimo da zbog ljubavi
nikada nije ni vredelo patiti.
Srešćemo se…

Oprosti mi molim te…

Oprosti mi molim te…
Oprosti sve pesme tebi ispisane…
Oprosti i one koje sam prećutao…
Oprosti sve nenapisane…
Oprosti mi molim te…
Oprosti sve stihove iz nesklada…
Oprosti i one rimujuće…
Oprosti svu poeziju moju…
Oprosti mi molim te…
Oprosti sve pesme neispevane…
Oprosti i one otpevane…
Oprosti moj glas u njima…
Oprosti mi molim te…
Oprosti sve numere odslušane…
Oprosti i one zabranjene…
Oprosti mi svaki takt njihov…
Oprosti mi molim te…
Oprosti sve molske akorde…
Oprosti i one durske…
Oprosti mi svaki dodir sa žicama…
Oprosti mi molim te…
Oprosti mi što ti ih nikada nisam…
Recitovao…
Otpevao…
Odsvirao…
Oprosti mi molim te…

Opet si zaspala otkrivena

Probudi se ludice…
Opet si zaspala otkrivena…

Opet si zaspala sama…
Hladno je…
Čujes li da kiša pada…
Osetiš li stud što izbija iz nje…
Vidiš li mokar prozor…
Jesen ti je došla u sobu…

Probudi se ludice…
Opet si zaspala otkivena…

Opet si zaspala kraj telefona…
Nije uopšte zvonio…
Neće iz njega niko izaći…
Neće te niko ni pokriti…
Ponoć je odavno prošla…
Magije više nema…

Probudi se ludice…
Opet si zaspala otkrivena…

Isključi telefon što ne zvoni…
Ušuškaj se u ćebe…
Odmori kockaste oči…
Nasloni glavu na jastuk…
Naivno se vini u snove…
Spavaj bezbrižno ludice…
Neko ipak brine za tebe…

Drugi septembar

Opet Ja.
Ne boj se,neću dugo.
Samo da konstatujem kako
prolazi drugi septembar
u kojem se videli nismo.
Nije da sam te se poželeo.
Ima te i previše u meni.
Samo malo manje pred očima
i malo više u njima.
Dva septembra manje.
Dve godine više.
Ma nije neka tragedija
ako tako i ostane.
A znam da neće…

Ja to više onako,za sebe…
Znaš da pridajem značaj
nebitnim stvarima,pa tako i sad
podsećam sebe na neke
prošle,usamljene septembre.
Nisu oni baš loši toliko.
Samo mi cigareta brže izgori
dok na vetru stojim sam i
pravim se da čekam nekoga
da dodje iz bilo kog pravca.
A znam da neće…

I na kraju konstatujem da su
dva septembra ostala za nama.
Ostalo je i ponešto u njima.
Dva srca u kojima je tama
i dva srca koja su sama.
No ne boj se,nije neka drama.
Sledeći će biti bolji,
Ja kad ti kazem…

Prosuću ti jednom…

Punu sam tabarku suza zapečatio.
Tvojih suza iz očiju mojih.
Prosuću ti je pred noge
čim te ugledam prvi put.
Da vidiš istinu kako je okrutna,
da vidiš sudbinu kako je prokleta,
da vidiš samo koliko me boliš.

U tamu noći sam snove zaključao.
Tvoje snove u mojoj glavi.
Prestraviću te njima
onda kad me upitaš kako sam.
Da vidiš samo kako me more,
da vidiš koliko su daleka jutra,
da vidiš kako ne osviće sutra.

Hiljadu pesama u grlu sam stegao.
Ljubavnih pesama tebi neispevanih.
Zapevaću ih iz sveg glasa
čim ti korake na pragu čujem.
Da vidiš pesme koje bole,
da vidiš reči koje te vole,
da vidiš jecaje kako te mole.

Prosuću ti jednom …
suze
pesme
snove

K’o fol ti…K’o fol te…

K’o fol te svako jutro
zaboravim na jastuku.
Onda lazem sebe ceo dan
da me tamo cekas.
Docekam tako noc
ne bi li te ugledao.

K’o fol ti svako vece
sa prozora pesmu zapevam.
Onda lezim i radujem se
sto je kao dosla do tebe.
Docekam tako jutro sa stihovima
pesme nase na usnama.

K’o fol ti svaki dan
po jedan stih napisem.
Onda sve obrisem
i opet krenem ispocetka.
Docekam te tako svaki dan
sa po jednom tvojom pesmom.

K’o fol te svaku noc uspavam
na grudima svojim.
Onda tiho jedva disem
da te slucajno ne probudim.
Docekam tako jutro
mirisom tvoje kose opijen.

K’o fol ti…K’o fol te…

Jesenja

Presušio je moj okean želja.
Sad bi mi i bunar bio prevelik.
Ne živim više svoje snove
Samo se sećam željenoga.

Ni putevi više nisu široki.
Ostao je jedan jednosmeran.
Onaj što tera kroz ravnicu
između njiva u beskraj snova.

I nebo mi se u pogledu skupilo.
Jedva uhvatim ponekad oblak.
Oblak što mi skriva kišu u sebi
i katkad propusti svetlosti zrak.

Nema ni glasa voljene pesme.
Sad bi mi i šapat melodija bio.
Kada bih ga čuo sa njenih usana
opet bi budan davne snove snio.

Ostavljam ti…

Ostavljam ti svoje pesme.

Šta bih i mogao više od toga.

Svakako su tvoje.

Samo tebi pisane

Ostavljam ti tvoje pesme

i u njima tebe.

Ostavljam te tamo samu

da se nemo čitas u njima.

Ostavljam ti noći svoje.

Šta bih i duže mogao od njih.

Svakako su tvoje.

Samo tebi neprospavane.

Ostavljam ti tvoje noći

i tebe u njima.

Ostavljam te tamo samu

da se budna boriš sa snovima.

Ostavljam ti jutra svoja.

Šta bih i teže mogao od njih.

Svakako su tvoja.

Samo tebi dočekana.

Ostavljam ti tvoja jutra

i tebe u njima.

Ostavljam te tamo samu

da se očajna raduješ danu.

Ostavljam ti naše kiše.

Šta bih i više mogao od njih.

Svakako su moje.

Samo meni ispadane.

Ostavljam ti moje kiše

i tebe na njima.

Ostavljam te tamo samu

da se ponekad setiš nas.

Pođi sa mnom

Nisam sklon ubeđivanjima.Više volim da baratam činjenicama.Baš onima koje provučem kroz dijaloge,a dijalozi su razmena mišljenja,ne i ubeđivanja…Otud i takvo direktno pitanje:
„Hoceš li poći sa mnom?“
„Hrabro je reći tako nešto ženi koju si tek par puta video uživo.“
„Poznajem ja tebe dobro…Poznajem ono što u sebi nosiš i ono što je ispod te maske neosvojive žene.Sve sam kroz tvoju priču video.“
„Žuri ti se?“
„Čuj,život nije trka na 50 ili 100 metara.
Više lici na jedan beskrajan maraton,a nije mi se zurilo dok te nisam dobro upoznao kao osobu,dok nisam saslusao ono što u duši nosiš.Znaš…Bio sam na mestima koja nisu baš bog zna šta ali tamo gde sam krenuo je mnogo bolje.“
„Tebi se bas žuri?“
„Da vidiš ono što ja vidim i tebi bi se žurilo.Da vidiš sebe punog srca i sebe koju duša ne boli,pohitala bi zajedno sa mnom dalje.
I u toj žurbi se ne plašim ničega.
Ne plašim se ni smrti.
Mogu umreti samo kao starac u tvojim rukama.“
„Ljubav može mnogo da nas košta!“
„Ljubav može da nas košta ali je ludost besplatna i upravo nas ona tera na ljubav.“
„Možda ali od života ne možes pobeći…“
„Možes naravno…Samo ako imaš sa kim.Ni bez kiseonika ne možes živeti ali ako nemaš ljubavi u životu,dzaba ga dišeš.“
„Zašto si toliko siguran u mene,u nas???“
„Vidim da ti nisi sigurna u sebe i da ti fali neko kao ja ko bi te vodio hrabro kroz ceo život.Prosto je i logično to,zar ne?!“
„Misliš li da nam je samo ljubav dovoljna u životu?“
„Previše je mržnje na svetu.On vapi za ljubavlju.Tako da…Mislim da nam je samo ona dovoljna.“
„I šta?Tek tako da se spakujem i da krenem sa tobom?“
„Jok bre.Spakuj samo snove u kofere i dozvoli mi da ih ja lično ponesem.“
„Samo sam ti ja potrebna u životu?“
„Ne…Ima još nešto…Samo bih dve stvari želeo da gledam svaki dan do kraja života.
Zvezdano nebo i tvoje oči ili
može i ovako,
zvezdano nebo u tvojim očima…“

Možda si sanjala

Možda si i ti mene jednom sanjala
i glavu naslonila na dlan
pa ti je ispod obrva
sreća zatreperila.
Možda sam te,tugo moja,
u snu imao kao svoju.
Možda si mi u dušu zaronila
i videla kako te volim.
Možda si u očima mojim
videla ono čega se bojim.

Možda si i ti mene jednom sanjala
u košulji od svile na kojoj
je ostao karmina tvoga trag.
Možda si i ti u belom bila,
iz ruke u ruku ljubav prelila.
Možda smo zajedno
poleteli ka nebu i
bili anđeli makar jedan dan.
Možda smo,a da nismo znali,
odsanjali zajednički san.

Možda si i ti mene jednom sanjala
i pomislila dok si držala
tuđu ruku da je moja.
Možda su ti se,a da ni ne znaš,
dve hladne suze skotrljale
pravo na rub usana.
Možda si sanjala
i u snu poverovala
da ti je sreća tiho
pod jastuk došla…

Prevariću srce

Zaboraviću sva mesta
na kojima nismo bili zajedno.
Pocepaću sve razglednice
koje ti nikada nisam poslao.
Slomicu sve one keramičke
figurice sa magnetima što ti
nikada nisam poklonio.
Polupaću sve školjke sa mora
koje nismo zajedno izronili.
Srušiću i sve kule od peska
kao što smo srušili
sve mostove među nama.
Prokleću i sve drumove
što mi te ne dovode.
Zapaliću sve karte da
više nikud ne odem sam.
Baciću sve slike sa kojih
se usamljen lažno smešim.
Izbrisaću sve uspomene
u kojima nas nema skupa.
Prevariću srce da vise nikad
ne poveruje kako bez tebe
može negde pobeći.

Od nebesa teže reči

Znaš li koliko sam pijan reči pogubio.
Koliko stihova u ludilu uma je ostalo
negde za šankom u nekoj kafani.
Koliko misli me je opilo i izgorelo
poput cigarete u njenom dimu.
Znaš li samo koliko je noći nestalo
u crnim rupama moje glave
koje je piće stvorilo.
Koliko se samo suza pomešalo
sa vinom pokvarivši mu ukus.
Znaš li koliko refrena jedne pesme
sam platio svircima dok se
jacaj iz grla orio do neba.
Koliko sam uzdaha omamljen
u zoru prosuo na putu do kuće posle
igubljenih ratova sa samim sobom…
Koliko me je kiša šibalo u zoru
dok sam gledao prema oblacima
pokušavajući da čujem
te reči teže od nebesa:
„Volim te jos“

Ona spava

Jutro je.Subota.05:00h
Brzo gasim alarm koji me opominje
da moram uskoro na posao.
Brzo,da je ne probudim.
A ona…
Zgrčenog lica,u fetus položaju
leži okrenuta prema meni,
kao tek porođeno lane na snegu,
obučena samo u moju,
četiri broja vecu,staru majicu.
Lice joj se malo grči dok izvalčim
svoju ruku iz njenih šaka.
Na prstima odlazim iz sobe u kupatilo.
Ne pomera se.Jednako diše.
Zaboravila je opet da uključi veš mašinu.
Još se nije navikla na moje štedljive
navike poput noćnog pranja veša.
Perem zube i gledam na ormariću
njenu četku za kosu punu dlaka.
Mirišem je…
Da,to je miris sveže nje.
Skidam dlake i bacam ih u kantu.
Zvuk tostera me vodi u kuhinju.
Preklapam joj dva parčeta hleba
namazanog sa maslacem i
nevešto ih nožem rezbarim u oblik srca.
Njena kafa je davno bacila ključ.
Nije ni važno.Obožava hladnu kafu.
Serviraću je pored tosta na tanjir i
okrenuti taj prepečeni hleb
do njene glave na noćnom ormariću.
Znam da neće pre kafe ništa pojesti.
Ovako ima bar pola šanse za to.
Na stočiću samo jedna preostala
„Slim“ cigareta u praznoj kutiji.
Ostavljam tiho svoju paklicu
ispod ruba tanjira tik iza kafe
koja je iza tosta sa maslacem.
Stavljam joj telefon na punjač.
Gasim ventilator jer je njoj uglavnom
hladno,a meni uglavnom vruće.
Spuštam roletne da je dan ne bi
probudio previše brzo.
Neka je.Neka uživa usnula.
Čaršavom joj pokrivam golu nogu
koja ističe njene savršene obline.
Boginja je.
Meškolji se blago.
Odlučno i oprezno spuštam
svoje usne na njene.
Ne znam da li sanja ili se pravi ali
taj blagi osmeh na krajičku njenih usana
mi govori da sam to odlično odradio.
Zadovoljan sam.
Moja je.
Zadovoljna je.
Tako bar izgleda.
Osvrćem se ka njoj pred odlazak
dok mi se u glavi rađa pitanje:
„Zašto je nisam upoznao mnogo ranije?“
Ma svakako je moja i ja sam njen.
Ne može bolje,ne može više!
Poslednji pogled na nju i
zatvaram vrata koja
nisu moja,nisu naša,
nisu nikad ni bila,
niti je ona bila moja…
A trebala je…
A mogla je…
A mogli smo…

Galebe

Ostavi me prikovanog za zemlju,
poseci mi krila i okiti se perjem.
Pusti glas da onemi do kraja,
zato što samo tvoje ime vrišti.
Oči mi jedino ostavi
da me opet suza iz njih izda
i glavu da iz nje krenu tambure
kao one što na počinak prate.
Ostavi me samog i zaključaj vrata
kad si svoje srce zatvorila
nek i sve ostalo bude zabravljeno.
Zaustavi vreme i sate,
samo srce pusti da lupa,
jer prokletsvo je naše,
života i mene.
Njega što prolazi i
mene što te ne zaboravljam.

Mačak na stolu

Čini mi se,tako zagledanom,da mi
čitav život u sanjarenju prođe.
Gde god da me postaviš,
Ja nađem neku idilu u svom oku.
Malo mi treba da budan usnim.
Koliko jedno zrnce peska i kap mora.
Šum talasa u osvit zore ili
odblesak neba nad vodom.
Možda ću i skončati tako zagledan
i možda nikada ne odsanjam
ono o čemu budan dremajući maštam.
Nasanjario sam se za dva života.
Mogao sam možda duže i bolje,
ali čemu da žalim ako i tako bude jer,
u zrnu peska sam video veliku kulu,
u kapi mora ugledao čitav jedrenjak,
od šuma talasa čuo zvuk mandoline,
od neba u vodi video ceo svoj svet
satkan od snova i oblaka u njemu.
Ostala mi je još po koja želja u oku,
a njih ću već nekako ostvariti
onda kada jako zažmurim.
Čini mi se,tako sanjareći,
da čitav život zagledan mi prođe.

Ostavljam te noćas

Ostavljam te noćas.
Sećam se da si mi rekla:
„Ne,ne mogu danas,
danas mi se ne rastaje sa tobom“.
Ali ipak ostavljam te noćas.
Ostavljam zbog mojeg sutra.
Nema smisla da te tamo
nađem a da opet nisi moja.
Ostavljam te i zbog našeg juče.
Ne bi bilo lepo da sve što
sad osećam prema tebi
sutra počiva u miru prošlosti.
Ostavljam te i zbog danas.
Jer došla su neka nova leta
u kojima nema nas, a ja sam
ostao u nekom prošlom
gde smo smelo spavali
pod nekim našim mostovima.
Ostavljam te noćas.
Zbog nekog novog mene
čiji ostatak zaslužuje neko drugi
čije parče srca trebaće nekom smelijem
da mu lupa pod kožom ritmom života.
Ostavljam te ali ostavi i ti mene
negde u tišini svoga ćutanja.
Ostavi nas tamo da budemo srećni,
a ako me se baš iskreno poželiš,
podigni pogled na plafon sobe.
Sigurno ću se pojaviti tamo.

Sa neba znak

Znam,molite se bogovima svaki dan.
A da li ste nekada videli boginju?
Ja jesam.
I poljubio je.
I zaljubio je.
I zaljubio se.
I imao je kao svoju.
I odvela me na nebo,
pravo kroz oblake,
da mi zvezde pokaže,
da mi zvezde skine.
Zato su mi sad sve one iste
i svaka mi liči na nju.
I stvorili smo Nas u jednom treptaju
i postali smo beskraj ispod ovog neba.
A bila je samo
jedan trenutak u mom životu,
pa mi sad kratak život
da zaboravim taj trenutak.
I svako mi jutro šalje znak.
Makar jedan mali oblak.
Zato joj se molim svaki dan.
Da me bar još jednanput
blagosilja svojim dodirom.
I svaku noć čekam san
da je u njemu poljubim.

Bol

Znaš,shvatio sam kako čovek može
lako poleteti kada dobije krila i
kako nikada za života ne nauči
da se dočeka na noge posle pada.
Zato mi se više ne leti.
Zato mi se više ne pada.
I jedno i drugo na kraju izazovu bol.
Samo da naučim živeti sa njom kroz život.
Jer i sam život je jedna velika bol.
Mada,primetio sam da ima i svojih čari.
Ako ne boli onda nema ni osećanja.
Ako nema osećanja,nema šta da boli.
Ako nema nijednog od to dvoje,
onda nisi živ ili živiš pogrešno život.
I još da naučim kada to sreća
prelazi u bol i kada bol postaje sreća.
Jer nema ništa lepše od nade koju rađa tuga
i nema lepših snova od onih koje rodi bol.
I da…
Ima nešto…
Jos samo nešto…
Da dočekam ljubav da vrati dug.
Onda smo valjda kvit.

Ako poželiš…

Ako poželis,a znam da nećeš…
Potraži me samo ako opet budeš htela
da se sviđaš samoj sebi.
Onda kad ti se slučajno omakne ime moje.
Ako poželiš da me držis za ruku,
a srcem da osetiš kako te dotičem.
Nađi me kada shvatiš da nije strašno
što vreme prolazi,vec je štrasno
što prolazi bez nas dvoje.
Ako poželiš da me slučajno sretneš
i opet osetiš onaj stari plam,
u grudima preskok srca,
a ruka sama krene ka meni
i u trenutku shvatiš koliko ti falim.
Ako poželiš opet onako sebe ludu,
onu sebe koja je imala krila,
kojoj se sve činilo mogućim
jer se zaljubila kao šiparica i
izgrizla usne zbog nekog mene.
Ako poželiš,
mada znam da nećeš,
nemoj me tražiti već se samo osmehni
jer već odavno sav moj svet
počiva na tim tvojim usnama,
koje sad krvare zbog nekog drugog.
Ako poželiš,a znam da nećeš…

Neizlečiv sam

Živi kako hoćeš,radosno ti bilo.
Nađi nekog drugog da ga voliš.
Da te voli.
Jer kao takva ne zaslužuješ ljubav
samo jednog čoveka.
Ti si predmet obožavanja,
kao neka relikvija i
kao takva moraš biti svačija.
Ja sam pronašao svoj kraj u tebi.
I drago mi je što znam da ne patimo oboje.
I drago mi je što mogu sve da kažem,
jer više nemam šta da izgubim.
Ne brini za mene.
Nemoj više.
Ima u meni još mesta za sto godina samoće.
Meni je dosta da nađem i srce urezano na klupi,
poneko srce u oblaku ili srce u drvetu.
Nasmejem se tim znakovima pored puta
jer znam da me neko ili nešto opominje i
govori da sam na dobroj stazi.
Ostaću na njoj sve dok hodim ovim životom.
Jedino se još pitam:
Šta ako očistim misli?
Hoće li mi srce pući?
Ako te pokušam zaboraviti?
Da li ću zaboraviti sebe srećnog?
Izgleda da sam neizlečiv…

Neka nama mene samog

Čudiš se zašto sam još uvek sam.
Zar je moguće da ne shvataš?!
Svako bira hoće li biti sam ili usamljen.
A sam nije isto što i usamljen.
Ovako sam,
srećniji sam od većine onih
koji su u nekim vezama,zajedničkim životima…
Ja sam vise napušten nego što sam sam.
Ostavljen možda.
Možda i zaboravljen.
Ali nikako sam.
Ne sećaš se kako je stvarno voleti?!
Trebala bi znati da
neke ljubavi ostaju u ljudima
bez obzira što im trenutak
sudbine nije bio naklonjen.
One opstaju u nama bez obzira
na to šta se zbiva oko nas.
Čak i ako njih nema više u
našim zivotima,mi ih osećamo.
Zato se nemoj čuditi meni samom.
Ako će ti biti lakše da shvatiš,
reći ću ti ovako:
„Nijedan zalazak sunca nisam uzalud potrošio misleći na tebe
jer si svakog sledećeg jutra iznova bila tu“.
Tako da,
neka nama mene samog.

Parče raja

Pokušavam da uhvatim komadić ovog raja
i da ga sačuvam za neke buduće dane,
neke teže dane,
u kojima će mi trebati ovakve slike u očima.
Šum valjajućih talasa i
škripu kamenčića pod nogama.
Jedan sasvim tih i topao povetarac u kosi.
Pogledi u beskrajnu pučinu i
osviti plavih zora na njoj.
Miris mora u nozdrvama pomešan
sa mirisom posoljenog vazduha.
Podrhtavanje žica na buzukiju koje daju
opuštajuci zvuk Rebetiko melodija.
Ukus domaćih maslina na jeziku i
šmek crnog vina na gornjem nepcu.
Hiljadu snova ispod kapaka svake noci i
hiljadu želja prvim jutarnjim pogledom.
Ovu svesno izabranu samoću
koja mi ljubi unutrašnji mir.
I uhvatiću komadić ovog raja
zbog nekih budućih dana.
Zahvaliću se ovom životu i
pustiti srce da lupa jako
sve dok bude živo.

Dzaba je

Dzaba je…
Jer…
Bespotrebno bezim od tebe
Naivno lutam drumovima
Uzaludno idem morima juznim
Badava derem djonove cipela
Zaludno trazim skrivena mesta
Uludo bacam oci u daljine
Nizasta kilimetre valjam
U bescilju tumaram trazeci plave zore
Uzaman ne gledam u oblake
Dzaba je…
Jer…
Ne mogu pobeci od tebe
Drumovi zvone korakom tvojim
Mora te na talasima valjaju meni
Djonovi cipela gaze tvojim kalupom
Nadjes me na svim skrivenim mestima
Oci u daljini tvoj lik vide
Kilometri se tope tek tako
I plave zore se u sumrak pretvore
Jednim pogledom u oblake
Dzaba je…

Unikatna

U moru istih i sličnih ona je nekako isplivala.
Posebna,neobična…Gotovo unikatna.
Tek tako se pojavila.
Niotkuda.
Kao davno izgubljeni deo duše koji
je svo vreme čekao da ga ponovo nađem
i sastavim opet u celinu.
Tek tako se uklopila u mene.
Od tada se osećam svoj ali mi
konstantno fali njeno biće pored mog.
Neobjašnjiv je to osecaj.
Mada u celom njenom nemanju,
imao sam je više od onih koji su
pored nje svakoga dana.
Pa,iako vreme odmiče polako,
ono samo pojačava želju za njom.
Nikako drugačije.
Tutnji kroz mene i osciluje.
A osetila je jednom taj bubanj u mojim prsima.
Reči bi je još mogle slagati ali
ne i taj osećaj kada se ritam prelije
iz mojih u njene grudi.
Zato je u moru istih i sličnih,
Ona nekako…Isplivala…
Čuj mene „posebna“.
Isplivala je…

Slaži me

Slaži me da nisi želela
Slaži me da nisi htela
Slaži me da nisi maštala
Slaži me da se nisi molila
Slaži me da nisi volela
Slaži me da si me slagala
Slaži me da si me varala

Slaži me da ne želis
Slaži me da nećeš
Slaži me da ne maštaš
Slaži me da me ne moliš
Slaži me da me ne voliš
Slaži me da me lažes
Slaži me da me ne varaš

Slaži me šta hoćeš
Skrivaj se i beži
Samo,molim te,
Ne reci da nikada
Nećemo naći način
I ne reci mi da je
sva ova ljubav uzaludna

Zauvek

Otići ću na ono naše staro mesto
prvog ponedeljka u junu.
Samo da preguram nekako maj.
A ti dođi na minut,na sekund…
Čisto da imam neki razlog življenja
bar do kraja tog meseca.
Ne moraš se ni osmehnuti.
Probodi me svojim pogledom
pravo kroz oči u srce.
Stavi naočare za sunce i
podigni blago glavu ka nebu.
Samo da vidim onaj tvoj
mali podbradak koji sam toliko
želeo jutrom da ljubim budeći te.
Ne traži ni one proklete znakove
u oblacima sto plove iznad.
Srce je svakako kod mene.
Samo sedi tako profilno zamišljena.
I budi taj jedan trenutak pored mene.
Dođi i nestani.
A mene…
Mene ostavi…
Neka sam i dalje proklet
što te ne zaboravljam.
Neka me tamo…
Tamo gde ljubav počinje.
Tamo gde smo mi počeli.
Pored onoga grafita na zidu.
Opet ću nas odvesti
na kraj našeg sveta i
zapaliti sve mostove iza.
Bar u željama svojim.
Jer milion načina postoji
da te čvrsto držim u svom naručju,
a nijedan da te imam.
A zagrljaj sa tobom-sveta kraj.
Ipak…
Uzdaću se u naše umeće čekanja…
Jer i dunja na ormaru stoji godinama…
Čeka…
I kad uvene do kraja,ona i dalje miriši…
I znaj…
Nikad ne bih mogao prestati da ti pišem
ali bih mogao nestati svakog trenutka.
Samo ako bi to poželela.
Do tada…
Čekacu te svaki dan,a potražiću te
svakog prvog ponedeljka u junu.

U jednom maju

U jednom maju ostalo je sve…
Jedan miris prve kafe na trgu
Jedan sasvim poseban ponedeljak
Jedan susret očiju
Jedan dodir dve duše
Jedno zajednički izmaštano sutra
Jedan život nikada ne proživljen
Jedni snovi do kraja na odsanjani
Jedan drugačiji Ja
Jedna drugačija Ti
Jedna nada,iskrena i stvarna
Jedno proleće oko nas i u nama
Jedna prilika za novi početak
Jedan početak koji je to samo i ostao
Jedno svetlo posle tame
Jedan osmeh ispod maske
Jedna maska koja je pala
Jedan letnji dan u sred maja
Jedna jesenja kiša poljupcima okupana
Jedno iskreno obećanje
Jedni pogledi u daljine
Jedni srećni Mi
U jednom maju ostalo je sve…

Vidimo se u maju

Gube ljudi dane i godine…
Gube svoje živote tek tako,
da ni ne znaju…
I ja sam izgubio ponešto…
Solidarisao bih se sa njima
jednim mojim izgubljenim majem…
Jednim prošlim majem…
Majem u kojem je čitav svet stao…
Majem koji je doneo toliko mnogo i
koji je odneo duplo više…
Doneo tebe i odneo nas…
Ali svaki novi maj te meni vrati…
Bar u sećanju…
I skoro da te mogu osetiti celu…
Tvoje oči na meni…
Tvoje usne na mojim…
Moje srce kako lupa na kiši
dok stojimo zagrljeni u
naizgled obećanom svetu…
Tamo nekom majskom svetu…
Našem svetu…
I znam da su ti novi majevi
doneli neke nove ljude u život,
a mene su ostavili u tišini prošlog
ali meni sem tebe
niko nije preostao u njima…
I znam da ceš me uvek imati
u svojoj tišini…
Ćutanju…
Kao što ću te ja imati u
svakom narednom maju…
Zapitam se onda
šta će mi svi ti budući majevi
ako ih ne mogu sa tobom podeliti…
Šta će mi i sve godine sto idu
ako ću u njima živeti
jedan mesec kraće…
Zato…
Zaklinjem se ovim rečima
da ću svaki sledeći maj
ćutke i mamuran proživeti…
I da…
Neka me ubiju ako ikada više
budem kušao prve višnje
sa nečijih usana,
tamo negde,
krajem maja…

Svaku ti se noc molim

Svako ti se vece molim…
Onako smotano i iskreno kao sto
samo ja znam…
Da mi budes zdrava i srecna,da imas
onaj isti osmeh po kom te pamtim…
Svako ti se vece molim…
Da te zivot blagoslovi bar jednim detetom…
Da u njemu vidis mene…
Da ga cuvas kao sto bih ja tebe cuvao…
Da ga uspavas kao sto bih ja tebe…
Svaku noc…Pored sebe…
Svako ti se vece molim…
Da dobijes taj najveci razlog postojanja…
Jutrom da se rano budis i mazis njega…
I uzivas u bicu njegovom…
Kao sto bih se ja budio i uzivao u tebi…
Svakim dodirom ociju i ruku…
Svaku ti se vece pomolim…
I onoj mojoj pravdi koju bih delio…
Delio sa tobom,samo da to malo postojanje
ugledas i da te usreci…
Da te usreci kao sto sam ja hteo…
Isto kao sto sam pokusao…
Da ti dam…
Srecu…
Sebe…
Svako ti se vece molim…
Onako smotano…
Za zdravlje…
Za srecu…
I onaj osmeh…
I onu istu zelju…
Svaku noc ti se molim…
I verujem u nas…

Uzmi zivot

Plasis se.
Znam,plasis se da ces se odreci te zene koja si sad.
Koja ti se dopada.
Koju si stvorila u mesavini egoizma i egocentricnosti.
Toliko si tumarala mracnim hodnicima bez nade da si se na kraju zadovoljila jednim plamickom svece u njima umesto da si nastavila traziti svetlo.
Konacno si u toj tmini napravila neki svoj svet koji si opasala zidinama.
Svet u kojem si ti kraljica.
Svet koji se vrti samo oko tebe.
Lepo je to.
Samo nije to stvaran svet.To je cista imaginacija koja ti stvara lazni osecaj zadovoljstva.
Zadovoljstvo koje je postojano taman toliko koliko je postojan i taj svet.
Jer nema sveta bez jakog svetla
I nema svetla bez sirom otvorenih ociju
I nema ociju bez nade
I nema nade bez ljubavi
I nema ljubavi bez strepnje.
Zato.
Prestani se plasiti i uzmi zivot koji ti se nudi.

Bašta od snova

Sanjao sam te noćas
Iz dna bašte si klizila preko
orošene prvonikle trave
U haljini beloj za proleće krojenoj
Sa ranim cvećem u rukama
I osmehom što najavljuje kraj zime
Mali pas je pored tebe mahao repićem

Išao sam u baštu večeras da te nađem
Ali na rosi je samo košava klizila
preko oštre trave iznikle prvi put
Drveće je bilo obučeno u
cvetne haljine što mirišu nemirom
Neka šarena lutalica je pobegla
prema suncu ugledavši me
Jedino cveće bili su posedeli maslačci
koji poslednji put vide svoje sunce

Prekratio sam im muke i
učinio ih besmrtnim
Jednim grčem pluća
Što su naivno uzdisala
trenutak ranije
idući ka bašti
u kojoj sam te sanjao noćas
kako kliziš preko prvonikle trave
baš u beloj,za proleće skrojenoj,haljini

Sinoc nisi dosla

Ostavio sam alkohol…
Ostavio sam ga na onom istom
stolu metalnom od sinoc…
Na onom stolu pored one stolice…
Na kojoj si sedela pored mene sinoc…
Celu noc…
Bas sinoc…
Kada sam se zakleo u sebe da cu ga ostaviti…
Zbog tebe…
Sinoc…
Ostavio sam ga bas sinoc…
Ali sam ga nasao opet tamo…
Na istom mestu…
Od sinoc…
Nisam ga izgubio…
Tacno tu gde sam sebi obecao…
Da ga necu piti…
Pocev od sinoc…
I znas sta…
I nisam ga pio…
Pocev od sinoc…
I necu ga piti…
Sve dok postoji…
Sinoc…

Mrtvi

Zivot je trenutak sa rasirenim rukama,
Samo su mrtvi videli kraj mukama.
Prekriveni tepihom od trave i
Mermernim krstom iznad glave.

Samo oni znaju da je zivot prekratak
Samo oni znaju kako izjeda mrak.
I ziveli bi ga sigurno drugacije i bolje,
Da im nije bilo sudjeno to polje.

Njima nije bitno da li je noc ili dan,
Jer sa njima je umro i njihov san.
Pod zemljom nista ne moze da boli,
I vise ti nije bitno da li te neko voli.

Zato zivi zivot kao da ce sudnji dan,
Pa pokusaj ispuniti bar neki svoj san.
Ne plasi se ljubavi i onoga sto sledi,
Zajebi smrt,jer to sto si sad jedino vredi.

Hrama vam vaseg

Oprostite mi sto sam banuo ovako
u vas sveti dom.
Oprostite sto sam izazvao poglede vase
ovim neobicnim postupkom.
Znam da obicno ovde ne ulaze tipovi sa
foto-aparatom u jednoj i knjigom u drugoj ruci.
Ovaj aparat nije tu da bi fotografisao vas
impresivni hram,
niti je ova knjiga nalik nekom Svetom pismu.
Ja sam jos manje vas vernik ali eto…
Ipak sam nekako usao.
Ako dozvolite upalio bih jednu svecu.
Jednu svecu za jednu zenu.
Onu koju trazim tim aparatom samo da
joj pokazem kako ljubav izgleda kada se
fotografise jer je drugacije ne mogu objasniti.
Tu zenu koja je ispisala svojim postojanjem
ovu knjigu nocima pisanu.
I kazi te mi kako da se pomolim
u ovom vasem Svetom mestu.
Kako da se pomolim kad je jedino ona
moje bozanstvo.
Smem li joj zivoj zapaliti svecu pa
poljubiti taj vijugavi dim sto mi lici na nju.
Primate li pokajanje za sve moje iskrene
grehe koje sam zbog nje cinio.
Mogu li kleknuti do crne zemlje da omirisem stope sto su mozda nekad ovde bile.
I pre nego me razapnete…Oprostite…
Jer ja nit se krstim niti klanjam…
Ja ljubav fotkam i o njoj pisem
I samo jednu zenu sanjam.

Gde si,nema te

Nema te…
Gde si?
Gde si da sletis pored mene?!
Gde si da naslonis umornu glavu
na moje grudi?!
Gde si da odmoris telo
iscrpljeno od leta?!
Gde si da podelimo studen?!

Nema te…
Tu sam.
Tu stojim na tankoj zici sam.
Tu sam,cuvam ti mesto
ispod leve miske da odmoris glavu.
Tu sam,beznadezno cekam ti
umorno telo da ga ugrejem.
Tu sam,na studeni stojim sam.

Nema te…
Hladno je.
Gledam,ne vidim te.
Zazmurim,ne cujem te.
Leva se miska polako hladi.
Studen mi trese telo.
Nema te…
Hladno je…
Prolece je…
Znas li to?!

Prolaze vozovi

Prolaze vozovi polako
Uhvati bar jedan vagon za sebe
Rizikuj i uskoci u njega
Pusti da te vozi u neizvesnost
Pusti da te vodi gde nikad nisi smela
Samo udji i mirno sedi
Nasloni lice na prozor i gledaj
Videces svu lepotu putovanja

Prolazi zivot polako
Prozivi bar jedan za sebe
Ne rizikuj vec ga uhvati
Ne plasi se neizvesnosti
Idi tamo gde nikada nisi smela
Samo nemoj mirno sedeti
Nasloni se na prozor i zazmuri
Videces svu lepotu zivota

Brane nam

Brane nam…
Brane da se vidimo…
Ne znaju oni…
Meni je dosta da zazmurim…
Da zazmurim da bih te video…

Brane nam…
Brane da se krecemo…
Ne znaju oni…
Meni je dosta da zamislim…
Da zamislim i doletim do tebe…

Brane nam…
Brane da se volimo…
Ne znaju oni…
Meni je dosta u nebo da pogledam…
Da pogledam i vidim ljubav…

Brane nam…
Brane a ne znaju…
Da oci nisu samo pogled…
Da koraci nisu samo noge…
Da srce nije samo u grudima…

Covid-19

Pogledaj ludo jedna…

Vidis li sta se desava u svetu…
Vidis li koliko nas malo deli od kraja…
Koliko je mala linija izmedju zivota i smrti…
Jedan udah kad ne treba i nema nas…

Zapitaj se ludo jedna…

Plasi li te ovakav svet…
Plasili te sto nam malo treba za kraj…
Da li si svesna hoda po toj liniji sto razdvaja…
Udahnes li taj strah od svega…

Znas li ludo jedna…

Da bi se u dvoje manje plasila sveta…
Da se u dvoje ne bi pitala za kraj svega…
Dve tanke linije bi postale jedna sigurna…
Izmadju udaha i uzdaha je uvek velika razlika…

Ludo jedna…

Nema tog sveta u kojem ne bi bili zajedno…
Nema ni tog kraja u koji ne bi otisli zagrljeni…
Linija bi postojala samo izmedju ljubavi i srece…
Uzdisaje bi pamtili po broju uzdaha…

Ludo…
Ljubav ce spasiti svet…nista drugo…

Seoska

Pamte me kojekakvi jeftini bircuzi i krcme.
Sedeo sam tamo sa tipovima cija je prica
bila losija od njihovih zivota,
a pogledi strasniji od same tuge.
Tesko je ziveti u mrtvom mestu…
Nisam vise ni za te blatnjave sokake
pune magle i dima.
Njih bi ostavio nostalgiji da ih voli ili
neki moji dani starosti…
Mlad sam dovoljno da me moze
ubiti jesen i zima u njima.
Jos me samo pesma tamo moze dotaci…
Ona zabranjena pesma…
Pukne me uvek,kao tocak na biciklu,
pa ne znam jel se lepog secam
ili mi je lepo sto se secam.
Stegnu se grudi kao ispod pretesnog midera,
a srce iskrvari u taj bokal crnog vina…
A vino je cudnog ukusa kad u njega jos
kapne i suza…
Ali svakako cu ga popiti naiskap do zadnjeg refrena…
Izmadjijam misli u glavi tad ali dementno
zaboravim sve te reci sto bi ih u
stihove zapisao…
Podbocim sank da ne padne pa spustim
glavu ka cipelama sto nemirno cekuju
svaki nas sledeci korak…
Narucim turu olaksanja prvom dosadnom kicosu do mene i samo odletim uz blagoslov
svih svojih hrabrosti i zelja…
Odletim na ono staro mesto gde
najlepse jutro ljubi nase prve poglede
i umesto udarca sa zvonika zacujem
udarce srca koje obecava da vise nece
krvariti u bokal sa vinom…
Obecam i ja njemu da vise necemo
skitati u blatnjavim cipelama…
Obecam i slazem ga u momentu…
Jer…
Pamte me jeftini bircuzi i krcme…
gde sede tipovi cija je prica losija
od njihovih zivota…
I ciji su pogledi strasniji od tuge…
Obecam i cekam aritmiju koja
ce nas odvesti daleko od svega…
U blatnjavim cipelama sto jedine
ka putevima oblaka smeju krenuti…

O snovima

Nakamario sam kroz zivot jedno veliko brdo snova.Nastaju stalno neki novi a one stare,neostvarene,vucem za sobom uporno.
Lepo je snivati nove snove ali je isto tako lepo imati te stare uz sebe.
Oni,iako stari,ne blede nikada.Mogu da ostare uz mene ali nikako da zastare.
Njihovo uporno zajednicko trajanje je samo dokaz koliko su oni jaki i koliko je jaka zelja za njihovim ostvarenjem.
I ima li sta lepse nego kad ostarite zajedno sa njima?
Nisu li bas oni ti razlozi naseg postojanja?
Vucarate se kroz ceo zivot zajedno i jedno drugo bodrite nadajuci se da ce se desiti onom cemu jednako tezite.
Ako nadjemo razlog njihovog postojanja,onda smo opravdali i razlog svog postojanja.
Skoro pa prosto,zar ne?!
Jedino je problem sto malo ko od nas i nadje te razloge,a jos manje ostane veran svojim snovima.
Evo,ja strpljivo ostvarujem jedan po jedan i uporno snivam neke nove,a sve zbog jake vere u sebe i njih.
Verovatno je da od tih nekih najtezih nece biti nista ali ako sam ih uporno pokusavao ostvariti to znaci da nisam uzalud snevao ceo zivot.
I nema strasnih ili teskih snova.
Strasno je ne snivati snove.