Ostavi me prikovanog za zemlju,
poseci mi krila i okiti se perjem.
Pusti glas da onemi do kraja,
zato što samo tvoje ime vrišti.
Oči mi jedino ostavi
da me opet suza iz njih izda
i glavu da iz nje krenu tambure
kao one što na počinak prate.
Ostavi me samog i zaključaj vrata
kad si svoje srce zatvorila
nek i sve ostalo bude zabravljeno.
Zaustavi vreme i sate,
samo srce pusti da lupa,
jer prokletsvo je naše,
života i mene.
Njega što prolazi i
mene što te ne zaboravljam.