Sve i da hoću,
nas ne mogu da svrstam kao slučajnost. Znaš,postoji to neko pravilo
da se u životu sve dešava sa razlogom.
Kada smo srećni,pošalju nam malo tuge
kako ne bi previše poleteli.
Kako bi ostali na zemlji i
cenili sve što nam se da.
Kada smo tužni začine nam život
zrnom sreće,kako bi nam dokazali
da je naše postojanje opravdano.
Meni su poslali tebe.
Iznenada,bez najave.
Možda je i to razlog zašto ne umem da se snađem i zašto je u glavi konstantno haos.
Pomeraš me iz mesta.
Srušio si taj zid na kome je pisalo 
„Meni se to nikada neće desiti“.
A dešava se.
Traje…
I na čudan način čini me srećnom.
Uvlači se pod kožu svakim danom sve više. Toliko brzo da se naježim svaki put
kada mi proletiš kroz glavu.
A to činiš u svakoj sekundi.
Namerno znam.
Svesno mi uzimaš deo po deo duše,
iako nisi tu… 
Vratio si mi sunce
i jutra i osmeh i boje… 
Vratio si mi čist pogled i strah.
Da,strah…
Sa pitanjem kako ću bez tebe sutra.
Stvoreni smo bez planova,bez budućnosti,
a ja ne znam kako jutro da dočekam bez tebe. Mi smo oni koji se teško pronalaze,
a još teže rastaju.
Oni retki koji se prepoznaju u isti mah,
pa se teško zaboravljaju.
Gotovo nikako.
I vidiš,kad malo bolje razmislim,
ni to mi ne smeta…
Želim te dodire bez dodira,
toliko jako da mi se urežu u telo…
Želim ih…
Želim te poglede,od kojih ti knedla zastane u grlu,ali ih ne spuštaš…
Gledam u te oči i gušim se…
Svesno…
Želim te poljupce od kojih utrne celo telo,
a usne zaneme…
I želim tebe,pa makar na trenutke…
Jer ja ne znam ni kako da sklopim oči
bez tvoga „laku noć“.
Lepo nam je život udesio…
Želim samo da znam zašto?!