Zurim kroz prozor kao pas
kojem je uskraćena šetnja,
sa usana curi par kapi gorčine.
Iz iste čaše tugu pijemo.
Pokušaću da je razbijem ili dam,
da više niko ne okusi iz nje.
I kožu sa leđa ću dati
samo jastuk neću nikada.
Ako prodam njega,
prodaću i sve suze svoje.
Poslaću samo dve najiskrenije
na tvoja vrata da te sačekaju,
mada ni one neće ništa promeniti.
Zato ću promeniti ono što mogu.
Promeniću godinu i godine,
kalendare i datume,
dane i sate,
jedino tebe neću nikad.
Znam da ti nisam što si meni ti,
znam da nam je tama svakako obećana,
nema veze da li su zavese spuštene
ili su podignute.
Probudiću se i ja možda
u nekoj boljoj priči.
Ionako sam oduvek bajkovito
verovao u nemoguće.
Zato čuvam jedan dan samo za nas
jer ne brojim odavno
tvoje dolaske u san.
Sada sanjam da sanjaš i ti.
Sve u svemu,
godina je bila po običaju loša,
ni ova Nova nam neće ništa doneti
ali sve dok te nema,
verujem u tebe i
mada se zima navikla bez snega,
definitivno bez tebe nikada neću Ja.