Podižem maslinastu kragnu na gore.
Vetar pojačava i sipa mi bezobrazno
prvi ovogodišnji sitan sneg za vrat.
Nenadano je počeo padati.
Prohladne ruke su sigurne u džepovima.
Koračam odsutno trotoarom
kroz reku nekih stranih ljudi.
Pogled na desno ka izlogu knjižare.
Poznata knjiga u dnu okna.
Zastajem i hipnotisano zurim u nju.
U glavi čitav vašar fotografija.
Ceo jedan film pred sklopljenim očima.
Osećam kako škripuće sneg iza mene.
Ne pomeram se.
Nisam tu.
I dalje vrtim film od slika.
Neko mi iznenada zatvara oči.
Nečije mekane rukavice me oslepljuju.
Mirišu poznato.
Nežne su poznato.
Par trenutaka iščekivanja i
nagli zaokret unazad.
Uhhh…
„Zar baš ti,zar baš sad?“
Sa onom „dlakavom“ kapom na glavi
na čijem crvenom kraju stoji
ista takva dlakava kugla,
sa kariranim crno-belim šalom,
kaputom dugim do kolena i u
onim čupavim crvenim čizmicama.
Oči naglašene tamnom maskarom,
i sijaju kao što samo sreća zna sijati,
a osmeh razvučen od desnog kraja
pa sve do rupice na levoj strani usana.
„Predugo te nema ludo…“
Hvatam joj ruku i pokazujem
knjigu u izlogu.
„Vidi,eno naša knjiga tamo…“
Staje pored mene i držeći se za ruke
nemo posmatramo kroz mokro staklo.
Stiska mi ruku jače,a ja joj pariram.
Temperatura raste i odjednom mi
smeta maslinasta kragna na vratu.
Ni sneg više nije tako bezobrazan.
Ruke mi više nisu hladne.
Gore i drhte u isto vreme.
Vene na dlanovima pulsiraju i
poskakuju u ritmu aritmije.
U odsjaju izloga nam se naziru lica.
Smešimo se na njima.
Konačno su se srela,konačno našla.
Opet su zajedno.
Opet su ozarena.
Mokra od snega ali srećna.
Podižem prst ka njima i taman da joj
kažem kako lepo izgledamo na staklu
začujem zvonjavu sa druge strane izloga.
„Kuc,kuc…“
Umesto odsjaja naših lica pojavljuje
se lik neke žene sa očima uplašenim.
Jedva opažljiv glas sa druge strane
izloga pokušava da mi nešto kaže.
„Dobro ste?Treba li vam ova knjiga?“
Sa jednom rukom ispruženom prema njoj
i sa drugom blago raširenom kraj boka,
kao da nekoga stiskam njome,
shvatam da stojim sam u tom položaju tela.
Zbunjeno vraćam desnu ruku u džep,
a drugom nespretno mahnem.
„Aaaa…Ništa gospođo,hvala…
Izivinite na smetnji…
Ova knjiga koju hoću da kupim,
jos uvek nije odštampana,
a još manje je napisana…“
Spuštam kragnu i nastavljam dalje.
Ruke i dalje golicaju poznatim dodirom,
a u nosu onaj isti miris…
Ma mora da svima prvi sneg tako miriše…
Sigurno je sneg…