Na pola pesme

Prosto je otići onome ko je ili malo
ili nikako voleo.
Taj nema puno toga da pokupi
pre nego što ode.
Čak ne mora ni glavu okrenuti.
Ovaj drugi mora da vuče sa sobom
sve što na kraju ostane od ljubavi.
Pravo na zaborav,da se ja nešto pitam,
bilo bi osnovno pravo svakog čoveka.
Navikao sam na tvoje ne javljanje
i već sam doživeo slom iluzija
jer znam kako je izgubiti nekog koga voliš
i nikad ga više ne videti.
Jako je teško ubediti neurone da ne rade
i da prekinu sa stvaranjem slika u glavi,
iako su te slike jedini valjan razlog
što svi posvećujemo život potrazi za
nekim tragovima sreće iz prošlosti.
Svakog novog sutra će kiša sapirati sve,
bez nas će ipak svanjavati,
a život stati neće,
već će i dalje neumitno oticati.
Morao sam bezmalo četrdeset godina
čekati da spoznam šta je prava ljubav
i znaš sta,
čekaću još toliko da mi se ponovo desi,
jer znam da bi srce pristalo opet na sve
i na grešku i na bol.
Opet bi ludački kucalo kao onaj prvi put.
Ono tad postaje meko kao srce
ogladnelog kurjaka,
naivno kao srce dobijeno na čuvanje,
neustrašivo kao žito ispod snega.
Do tad,pokušaću da razumem život
i da podelim ono što od njega imam.
Čekacu da dođe vreme u kojem više
neću brojiti korake već otkucaje srca,
jer svakako sam se do sad navikao
na ta neka ne javljanja…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s