Izgubljeni su svi oni dani u kojima
te nije bilo
a što je najgore
oni se već odavno mere i godinama
i pijanstvima
I molitvama.
Zaboravljam reči pa ih zapisujem
jer živiš još samo na slikama,
a one dve karte za obećani raj
skoro da su izbledele u hladnom džepu.
Možda nas sad i rastavljaju godine
zato što smo bili na par metara od njega
i nismo razumeli sudbinu
koja nas je tad spojila.
Istina je da gubim dane i godine
ali sve dok ti pišem ne gubim smisao.
Ti ga daješ iz nehata sve ovo vreme.
Izgubljen sam i sám nekako.
Moguće da je samo u pitanju apatija
izazvana lošim vremenom i zimom.
S proleća će se oteti još po neki osmeh,
kiseo i nestabilan,
kao prognoza što će biti tih dana,
a onu prazninu u srcu će
probati nadoknaditi blede boje u očima.
Sunce će opet obećavati više nego što
može ispuniti,
a srce vući opet gde je jednom bilo srećno.
Kao da ono i može otići negde drugo.
Kao da ono mari što su izgubljene
godine u kojima te fol nije bilo.