Ostao je još prst vina u flaši
pored sveće koja umire i
dogoreli filter cigarete u prepunoj piksli.
Ostao sam i Ja kao jedina anomalija tu
sa borama prerano produbljenim i
kožom ispucalom od uspomena.
Nemoćan da opet poletim zbog
previše puta lomljenih krila.
Iscrpljen od molitvi koje više ne vrede.
Utučen kao pas na lancu
koji je ostao željan svega.
Polako postajem štene umiljato i
spremno da ugrize bez razloga.
Već odavno ničije „Dobro jutro“ i „Laku noć“.
Pokušavam da sakupim delove sebe,
mrvice neke prošle ljubavi,
parčiće uzalud izmaštane budućnosti,
tanke niti neke obećane sreće.
Krvav trag duše za sobom vučem i
tragam za nečim,
ni sam ne znam čim,
kao da mi jedna sudbina nije dovoljna.
Ubijaju me nerealna razmišljanja i mašta.
Dokrajčiće me sopstveni optimizam.
A vina više nema u flaši
i sveća je odavno umrla.
Još samo nešto dogoreva u meni.
Mora biti,ko zna koji po redu,
pokušaj da te zaboravim.
Možda mi i uspe onda kada
ovi nežni otkucaji srca jednom budu
utisnuli na hartiju sve ono što stoji
na njemu ovih nekoliko godina.
Naravno,ako duša pre toga
do kraja ne iskrvari…