Opet ćemo se sresti.
Siguran sam u to.
Pogledaćemo se ravno u oči
pa onda zabiti glave u dlanove
dok pokušavamo sebi objasniti
kako smo dozvolili da tako ostarimo
i pitaćemo se gde je nestalo ono:
„Ma ima vremena“.
Shvatićemo da smo zabludno živeli
i da je život tek par uzdaha duše.
Mokrim očima ćemo tad jedno drugom
tražiti oproštaj što smo godine jedino
trošili na cepanje stranica snova
dok je život prolazio pored nas.
Srešćemo se opet i rećićeš mi:
„Mrzim kada si u pravu“,
a nije mi bilo teško shvatiti da u životu
postoje samo prilike i vreme.
Vreme prolazi jer mu je to jedini posao,
odlazi,nestaje i ne vraća se,
a prilike propuštamo svesno samo mi
nerazmišljajući da ćemo se kajati nekad
niti da će sećanja na njih ostati jedino
što ćemo pod stare dane imati kraj sebe.
Čudiš se što ovih dana nemaš
volje za bilo čime…
Ne brini.
To samo stariš.
Ništa strašno.
Ali srešćemo se opet jednom…