Ne znam gde će mi sutra biti kuća
ali znam da će mi dom uvek biti
tamo gde počiva senka tvoja.
Navići ću se na neka ravnodušna
jutra bez posebne želje za danom.
I noći će mi možda lakše padati
ako od njih ne budem ništa tražio.
Samo ću se plašiti snova i onoga
što mi redovno dolazi u njima.
Nad snovima neću nikad imati starateljstvo.
Pokušavaću da zavaravam razum i
da bih zadržao tebe pored mene
moraću naučiti da te se odričem.
U nekom drugom životu će se možda
naći svet u kojem bićemo zajedno,
ako smo već u ovom osuđeni na
apatiju uzrokovanu jakim,obostranim nedostajanjem drugog bića pored sebe.
To će biti svet koji nije imaginaran
kao što je ovaj sad.
Shvatiću jednom da je patnja besmislena.
Skoro isto kao i ljubav.
Samo degenerativna promena u životu
u kojem,iako smo povezani,
svako ima svoju sudbinu.
Možda su oni srećni ljudi uvek u pravu
kada tvrde drugačije
ali nemamo svi iste karte u rukama.
A opet,možda ih sudbina bolje
promeša sledeći krug.
Naravno,ako ga bude.
Verujem,
jer jedino mi to ostaje,
da postoje neki drugi svetovi…