Kad se ponoć udruži sa mislima
pa krenu da stiskaju vrat sve do suza
i teraju na plač
jer si prodangubio još jedan dan bez nje.
Pokušavaš da pobegneš ali
jebena soba postaje lavirint
u kojem se stalno vrtiš u krug.
Jedino što ostaje je da u ćosku skupiš noge,
nasloniš glavu na kolena i pojačaš gramofon.
Tu je i flaša lošeg vina da te što pre otruje
pa da se do jutra okrećeš zajedno sa tamom i
sobom u smeru ploče koja preskače
na istom refrenu pesme.
Grizeš tad usne do krvi dok nemo posmatraš
razbacane fotografije iz prošlih dana.
U ruci stiskaš instiktivno neki suvenir
koji si od srca dobio na poklon.
U glavi statička buka od koje
ne čuješ ni otkucaje sopstvenog srca.
Ne smeš da pogledaš na plafon
plašeći se šta sve sa njega moze sići.
U poluludilu opsuješ život i sudbinu
pa trgneš na ex sav onaj otrov iz flaše.
Onda negde pred zoru,
kad su senke najveselije,
pokušavaš da sakupiš parčiće sebe,
rasute prethodnog dana,
kako bi i sledećeg jutra ličio na živog čoveka.
Ujutro si nem i pomalo srećan
jer će noć ponovo pasti,
a ti ćeš tad u svom ludilu
opet biti najbliže njoj.