Moram ti priznati ovo.
Plašim se ponekad ovih tišina.
Plašim se kad ćutiš.
Kad ćutim.
Sve se bojim da neko od nas dvoje
to možda pogrešno radi.
Ja zbog tebe,a ti zbog ko zna čega ili koga.
Plašim se toliko da ti ne smem ni pisati.
Možda više ne voliš to.
Možda ti neko bolje piše od mene pa
ti lepše u pesmama ugađa.
Ja te još samo ponekad rečima pomerim
i to je sve što mogu,mada nisam siguran da
i u njima uživaš kao nekad.
Možda bi nekoj drugoj ženi prijalo to
da svaki dan pročita par stihova o sebi…
Tebi ne prija više,izgleda.
Mada,znam da ih čitaš.
Znam i da znaš da to je ljubav.
Znam i da ćeš ih prećutati.
Strah me da te ne čine srećnom više,
a srećna bi bila možda jedino ona koju bih
mogao kao tebe voleti.
Zato se i plašim ovih tišina.
One samo rađaju pitanja,
a ja se pitam na čijem si nebu zvezda sad
i koliko nas sunčevih godina razdvaja.
Koliko reči mora čovek da odćuti i
koliko bola mora da proguta zbog toga.
Zato se plašim kad ćutiš,kad ćutim
jer sigurno neko od nas to pogrešno radi.