Juče sam jednu devojku oslovio sa
tvojim imenom.
Ne jednom nego dva puta čak.
Prvi put kada sam to učinio pitala me je:
„Ko ti je ta?“.
Nisam hteo da je lažem pa sam rekao
da si mi ti jedna jako draga osoba
koja nije više u mom životu.
Stvarno nisam slagao.
Nema te više koliko mi osećaj govori.
-„Misliš li da se i njoj nekad omakne
ime tvoje pred nekim drugim?“
-„Ne verujem.Nije kad je trebalo,pa onda
zašto bi sad?“
I dalje je nisam lagao.
Kada sam je drugi put nazvao imenom tvojim,
nije više ništa pitala već je samo
konstatovala da si mi baš,baš
bila neko poseban i bitan u životu.
Opet nisam hteo da je lažem pa sam
samo klimnuo glavom.
I sve bi to prošlo Ok da mi usne nisu
i treci put formirale oblik u prvo slovo
tvoga imena koje umalo da opet izgovorim.
Na kraju smo shvatili oboje da ne vredi
više forsirati razgovor među nama jer
ona u meni gleda muškarca
zaljubljenog u duha,
a ja u njoj i dalje gledam tebe.
I pošto ne volim da lažem,
mirno sam joj mahnuo bez reči
plašeći se da ne namestim usne u slovo,
znaš već koje,
ako krenem da izustim bilo šta iz usta.
Okrenula se i otišla.
Ovih dana mi pantomima ide bolje od reči.