Zaustavljena na pola puta do neba,
još uvek želja dere dlan.
A želeo sam tebe koja mi je otvorila neke
nove poglede na svet ali ti nisi želela
toliko jako da bi ostala u njemu.
Voleo sam izgleda i za tebe i za sebe
dok si bila u mom životu živa-trodimenzionalna.
Zato se sad plašim svake koja bi me mogla
voleti pa spuštam pogled na dole i sabiram misli,
a uglavnom pokušavam da isplačem oči.
Biću srećan ako ovo moje prerano ostarelo
srce i dalje bude kucalo jer
dok tražim put oporavka od tebe,
shvatam da je on kružnog smera i
da se ustvari uvek tebi vratim na njemu.
Ponekad su potrebni dani da me se setiš,
da samo pomisliš na mene,
dok ja ustajam i ležem sa tobom u glavi.
I ne krivim te zbog toga,ne.
Svako treba da ima svoju listu prioriteta
kako u srcu tako i u životu.
Naučio sam da osećam tvoje prisustvo
kao neki dar.
Ušao sam ti u um i znao ti dušu
više nego što bi ti to prijalo.
Ako mi jednom dozvoliš,naučiću te
kako se vode svi emotivni ratovi u glavi
mada ne znam kako se dobijaju.
Šta više,kada malo bolje razmislim,
shvatam da sam sám sebe porazio.
Bolje je da te od sad,
kao što ti mene,samo odćutim
u ovim godinama koje nam
sem tišina neće ništa doneti.