Znam da sam socijalno neprilagođen
sa ovakvim ponašanjem ali
hronično sam nostalgičan za životom
pre tebe u kojem sam bio samo živ.
Svaki pokušaj da više volim sebe od tebe
se pretvori u potpuni promašaj.
Ne ide mi nikako da te zaboravim,lutko,
i da tvoj lik izbacim iz svoje bajke.
Izmaštam te u glavi lako,pa se ne pomeram
da ne bih pokvario tu idealnu sliku
jer bili smo nalik nekoj sirovoj privlačnosti nesavršenosti onda kada su nam se pogledi ščepali,pa se nisu nikad više pustili.
Pogledi koji odmah razoružavaju i ogole dušu.
Jako se plašim da će sledeći susret naših očiju biti najveći ispit morala do sad,a moram ti priznati da me u zadnje vreme pogođa kao grom,
to koliko mi nedostaješ.
Jebeš ga,retki su trenutci sreće ,
kao zrak sunca po tmurnom danu.
Mada,misli mogu putovati kilometrima,
a želja tinjati godinama,
ipak ti mogu uskratiti sebe
ali nikad slobodu.
Za razliku od mene,nju si uvek imala.
Zato se ovako ubog često zapitam…
Novi početak u ovim godinama?!
Ne znam da li ga zaslužujem,
mada,ne znam ni da li se ljubav može zaslužiti.
Ponudiću opet srce u dobrotvorne svrhe.
Svakako meni više ne pripada.
Bez njega sam naučio da živim,
a bez tebe…
Ma nemoj ni da pitaš…