Nema me više u tvojim rečima,
nema ni u mislima.
Još manje sam sećanje.
Tvoji su prozori zaključani iznutra,
ne puštaju moj glas da dođe do tebe.
Ispod tvojih kapaka više ništa ne žulja,
tišinama ništa ne odzvanja,
u ćutanjima je samo svemirski muk,
jer ti već odavno nisi stvarna.
Živiš još samo kao reč na mom papiru,
sve dok tinta ne izbledi skroz,
kao rif koji se lako pamti a brzo zaboravi
Mada,uvek ćeš biti neko ko je dopirao do
mojih delova tela za koje sam mislio da
ne postoje više.
I na tome sam ti večno zahvalan
ali kao što je ljubav došla prirodno i neizbežno
tako će zaborav neminovno da je zameni.
I to je ok.Skroz je ok.
Nekada se samo moraš izmiriti sa sudbinom
a kad ne ide,
uvek je tu vino kao prividni saveznik,
bar dok se iluzorna slika ne zamuti do kraja
i ne postane crna uz dozu razlivene boli.
Ni to nije toliko strašno,
jer i bol je samo slabost koja napusti
telo kad-tad,
obično kad se razum izbavi iz zamke nostalgije,
a srce opet počne tući mirnim ritmom
bez da uzaludno lomi rebra.
Tad shvatiš šta hoceš od života.
Evo ja ovako umoran od svoje upornosti
i konstantnih razočarenja,
ostaću asketa koji se iz ličnih pobuda
odrekao svih satisfakcija ljubavi.
A ti…???
Ustvari neću da znam.
Ostavi me u blaženom neznanju.
Ipak si ti samo reč na papiru,
samo rif koji se lako pamti…