Ostale su samo sentimentalne sitnice koje
podsećaju na naše zajedničko vreme
zbog kojeg sad luduju osećanja
Prazna pakla cigareta i par knjiga poezije
Ne znam zašto ih još uvek gledam
Valjda stare navike koje me čine srećnim
jako teško umiru
a srećan sam još kada pomislim da možda ponekad i ti sediš pored prozora
i gledaš u isti zvezdani mozaik koji nas spaja
u tvom životu od milion boja
Ali to samo znaju oni srećnici koji imaju
privilegiju da te posmatraju svaki dan
A sećam se kada su naše oči sijale
poput zvezda dok su igrale tango
stojeći jedno naspram drugih
i opet mi se čini da bih mogao gledati
ceo dan u njih a da ne trepnem
Čak i onda kada smo se zagrlili i pogledali
poslednji put,znao sam da je sve vredelo
mada su se u tom pogledu jedna vrata
zauvek zatvorila
Sad pokušavam da otvorim neka nova
jednom sasvim drugom životu
Životu koji jutrom ne počinje pored praznog jastuka i koji se uveče ne završava
sa glavom nabijenom u tom istom jastuku
Pomislim često da smo svi zaglavljeni u žalosti
i kako nikada nećemo priznati da ne plivamo
već da se davimo u njoj…
Izvini ali sad moram biti na mestima na kojima
te nikada neću sresti ni videti
Tamo sigurno ne mogu da budem bilo kakav
izvor tvoje nesreće i boli kao što i ti nećeš
moći da budeš meni
Smatraj da od sada zajednička sudbina
više nije u našim rukama
Neka nam je prosto dušama što je ovako ispalo
Pazi samo da ti tišina ne postane najglasnija
Ona zna mučki da ubije sve sentimentalne
sitnice koje ti jedino od svega ostanu…