Ne znam iskreno šta je teže.
Da li to što nas dele kilometri i životi
ili što nas još samo stihovi spajaju.
Ali ne vredi opet očekivati priliku
jer kosmos zna da spoji nespojivo
mada retko pruža drugu šansu
I ne postoji način da ti se javim
zato što više ne živimo u istom univerzumu
a trajemo još samo u nekim nadama
Ili su to možda samo zablude čoveka
koji je još uvek dečački zaljubljen.
Ipak,ide jesen i zima za njom.
Konačno će ovaj nagon za drhtanje
dobiti opravdanje i smisao.
I ukrotiće se ona divlja ptica u kavezu u
mom stomaku što se gnezdi već godinima.
Rodiće se opet slučajno neka nada,
kao cvet kad procveta a vreme mu nije.
I noge neće prestajati da igraju
niti će usta prestati da gutaju vino.
Sve će izgledati svasvim normalno,
a neće biti ni malo jer svaki trenutak
uporno vrišti za tobom,
mada,ne mora se baš sve reći naglas.
Ne brini,još uvek čuvam tvoj greh i
kao saučesnik spreman sam da gorim
mada ponekad mrzim jako sebe
što te i dalje,onako bez razloga,…