Rekla si mi par puta:
„Ti si sve ono što želim a nemam.“
U međuvremenu sam ti postao sve ono
što si mogla da imaš ali nisi dovoljno želela.
Samo put kojim nisi pošla.
Poput sveće što se gasi i u meni je nešto
predugo tinjalo pa dogorelo.
Sad mi mozak isključuje sva osećanja i
počinjem da se ponašam racionalno,
a to je ono što sam najmanje hteo,
pa me iz nekih ličnih razloga što leže na duši
nema odavno.
Osećam kako ti je život nastavio da napreduje.
Moj se život i dalje povremeno vrti oko tvoga,
a slutio sam da će mi sloboda doneti mir.
Nadam se da neću ispasti sebičan
ako te budem i ubuduće često ignorisao?
Ponekad pomislim da je džaba što o tebi ćutim
kad me pijana slova odaju
jer konstantno žulja ono zgužvano srce
ispod rebara što još katkad uspeva da piše,
mada te neću više tražiti i neću pratiti.
Shvatio sam da je neznanje blaženstvo,
a ti ćeš mi oprostiti što sam prestao da čekam na tebe,
jer sad je preda mnom jedna ozbiljna stvar
koju treba neodložno da obavim.
Život se zove.
I opet ću početi da ga volim,
čak ću i dane prestati unazad da brojim,
a ti samo budi srećna toliko da te boli.
I ne,nisam postao hrabar.
Navikao da ne plačem dok te u mislima krojim.