Dok se ubrzano učvršćuju između nas,
ove naše se tišine odavno ne mere
danima i godinama.
Mere se slučajnim susretima
u kojima padne poneki osmeh i
dva pogleda od kojih jedan ima supermoć
da snažno grli i ljubi.
I tad mi se oči ritmično sudaraju u glavi
dok pokušavaju uhvatiti svaki delić tebe
samo zato jer sam brzopleto žrtvovao razum
pa sad sve ima smisla osim mene
jer ja živim laž a verujem u snove.
I ti snovi bi bili nekome dar.
Za mene su prokletstvo.
I oni se plaše jutra a ja njih
ali pristao sam na ove nemire i svemire u glavi,
na to da te grlim samo dok sanjam,
a rukama tražim po telima stranih žena,
pa imam grižu savesti jer sam nas zaljubio
i u sebi ugušio poriv da
moraš biti moja pošto-poto.
Izgleda nikad neću priznati
ali dopada mi se što ponekad imam
privremenu kontrolu nad svojim životom
i dozvoljavam razumu kratkotrajnu sreću
iako je postao veoma otporan na radost.
Zato,puštam prazninu da ostane praznina,
čežnja da ostane čežnja
dok u tišinama iščekujem svetlost.
Ne brini.Držim se.
Još se samo ponekad osetim slab.
Negde pred zoru kad je najtiše.
A ti?
Kako dišeš ovih jutara?