Probaj da zamisliš ovo.
Vreme stoji dok čekam na tebe.
Možda ne kopčaš ali imam taj dar
da zadremamo zajedno u mojim mislima i
vreme usporim toliko da se dani i nedelje
vraćaju unatrag.
Negujem naviku koja i dalje živi u meni,
da ti usnama pređem preko rebara
sve dok te golicanje ne probudi iz sna.
Poželim tad,a evo želim i sad,
da mi prsti počivaju zauvek na tebi.
Skrivam ispod ćebeta lutku sa tvojim likom
koju obožavam da bockam po celu noc
jer još uvek jedna dečačka ljubav počiva
baš na tvom ramenu,
u onom za mene stvorenom kalupu
između ključne kosti i vrata
i baš mi ta uvalica na njemu
ne dozvoljava da odrastem.
Znam da nisi svesna ali svaku noć kad se pojaviš
udariš tamo gde najmanje želiš,
pa me suze ispod kapaka opeku
a ja ih pustim jer nemam valjanog razloga
da ih zadržavam u njima.
Te proklete vrele kapi su večita
prva linija odbrane i poslednja nada.
Uvek me nateraju da,
sve ono što ti poželim reći,
obavezno udavim preko noći u sebi.
Možda zbog toga što smo na ljubav
gledali drugačijim pogledima ili smo
istim pogledom drugačije videli ljubav.
Zato ako možeš,pokloni mi još jednu noć
pa da kažem „Dosta“ željama i
uspavam ih zauvek pored sebe na jastuku.
Probaj da razumeš sve ovo i idi lutko.
Svakako si mi iscurila kroz prste kao pesak
od kojeg sam sebi jednom davno izvajao boginju.
I ne moraš da me budiš,
ionako ne spavam zbog tebe.
Samo idi.Predugo te čekaju kočije za bal.