Znam,nećemo se više ponoviti ti i ja
čak i ako dođe do potopa svetskih razmera
jer, među nama se učvrstila nova vrsta tišine.
Imamo neki prećutni sporazum da
ne izustimo sve ono što nas tišti i boli
pa smo tako i u tugovanju našli način da funkcionišemo besprekorno,
a tišine i postoje zbog onih koji ne smeju
da ih prekinu.
Mi smo naše pomerili u nesagledivost.
Znam,negde i ti sediš sama sa mislima
pa prstom vrtiš u krug po rubu vinske čaše
i pitaš se da li si još želja svojoj želji.
Možda dolivaš istu tišinu u nju dok se praviš
da je sve OK
jer nema nikoga ko bi primetio da nije.
Sigurno te zasvrbe one tanke plave linijice
ispod kože svaki put kada pomisliš
da su iscurili svi naši gradovi od peska.
Možda u polubunilu nazdravljaš nama
kao što to rade ljudi kada se sećaju
nekoga ko im je bio drag.
Znam da tamo negde postojiš,
da ponekad kasno noću ukradeš od sna
neki deo mene
i da je to jedino što ti ostaje moje
jer nikada nismo rekli jedno drugom
ono što pociva zauvek na srcu.
Ali ako ikad budem držao trenutak
prošlosti u svojim rukama,
znam tačno šta ću u njemu učiniti
samo da ti pokazem kako izgleda
potreba imati te svaki dan.
Do tad…
Ostani da boliš kao tišina…