Lebdiš mi ispred očiju kao jedini atom u sobi.
Taj zanos,
ta ljupka bol što zaustavlja vreme
i zamrzava prostor oko mene,
zbog nje poželim da se još sto puta rodim,
samo da bih opet uživao u kratkom dahu tebe.
Zato te uporno tražim ali se vrtim u krug
poput zmije koja ujeda samu sebe i umire
sopstvenim otrovom otrovana.
Znaš onaj osecaj kada ti je hladno ali
u istom trenutku goriš?!
Kao trenuci kišom i muzikom natopljeni
uprkos oluji koja je odnela skoro sve…
…A odnela si sebe više puta nego što to
želim da zapamtim…
I jebeš ga,nedostaješ mi.
Nedostaju mi i dani kada su stihovi tekli iz mene
ali nema ni traga mojoj inspiraciji i moraš
priznati da će biti tužno to što ćeš ostati
tek tamo neka moja melanholična tajna
i još tužnije je što ću ja tebi ostati tek tamo neki
privatni pesnik.
Sećanje je sigurno najteži način zaboravljanja
i od njega mi nema gore kazne,
jer kako da objasnim tebe koja nećeš doći
i sebe koji te uporno čeka?
Priče sa srećnim završetkom postoje
samo ako dvoje veruju u njih.
Zato prekini da mi lebdiš ispred očiju…