Srđanova

Progledam ponekad,
obično to bude kasno iza ponoći…
Kad se stiša svet,
pogase svi glasovi u glavi,
zavladaju tišine.
Nekad su bolele jako…
Više ne!
Soba poluprazna, u njoj najviše dima
i previše tebe.
Ležim na leđima…
Jedan težak udah,
tup pogled u plafon.
Na njemu ceo svet.
I miris prve majske kiše
i ukus prvih trešanja,
a kiša je nekako nikad lepše padala,
činilo se samo za nas.
Činilo se kao u filmu.
Mokra pripijena sa očima punih tebe.
Nikad takva kiša više neće pasti.
Nikad i nikome.
Šćućurena uz te grudi,
a tamo …
Tuklo je 600 na sat…
Osetila sam svaki otkucaj tvog srca.
Hej znaš li kad jako zažmurim,
osetim i sada taj čvrst zagrljaj,
znam nikad me ne bi pustio…
I da se svet raspada,
činilo se, da ne bi se pomerio.
Samo bi jače stegao moje telo i
usne bliže primakao.
Osećam i miris naše kiše,
i ukus prvih trešanja.
Hej znas li …
Da još uvek si tu,
kada je jako mrak,
siđes sa plafona.
Čujem ti dah.

Samo da znaš

Volim te na načine kojima te nikada
niko nije voleo,
razlozima koje nikada nisi čula.
Volim te duže no što misliš i
kraće nego što će mi život dozvoliti.
Volim što se planeta zbog tebe
sporije okreće i
što delimo isto nebo,oblake.
Volim i boje mada su one
uvek bile tvoje jer imam crnu koja je
moja zabranjena nijansa duše.
Ipak,bojio bih opet svet u tvojim očima.
A te oči blede boje karamele,
toliko magične,
još uvek teraju vazduh
da pucketa poput igle na vinilu.
Volim što ti glas čujem u vetru,
što ga se ne plašiš i znam
da bi sa mnom opet naivno
puštala zmajeve niz njega.
Volim ovu zemlju po kojoj
zajedno hodimo i čekamo puteve
da nam se još jednom sretnu.
Volim i načine na koje me
„kao“ ne primećuješ i to
što si postala moj dobri duh
koji me stalno uhodi.
Ti se i dalje pravi da me ne čuješ,
ali ja ću te svakako prositi
sve dok ne pristaneš.
Volim znaj i to sve.
Samo pazi da nam ne iscuri sav pesak
jer se plašim još jedino toga
da neće biti nikoga ko bi
za nas okrenuo peščanik.

Odlazim sad

Odlazim…
Odlazim jer ne želim mrvice tebe.
Ne želim deliće povremene sreće,
retke momente kad misliš o meni.
Ne želim da znaš da te želim
pa da se samo time opet zadovoljavaš.
Dosta je bilo lažne nade,
ovog puta stvarno…
Odlazim sad…
Nakupi se tako bola u nogama,
grčeva u stopalima,tuge u očima
od zaludnog traženja,hodanja
i praznih pogleda.
Mora se tad stati,razmisliti
da li ostati ili otići.
Ali ja eto…
Odlazim sad….
Odlazim i od tebe i od sebe.
Odlazim od nas u nekom drugom smeru.
Smeru u kojem ne vidim svetlo
ali razlikujem nijanse crne boje.
Ostavljam i snove da ih zora udavi,
na onom praznom jastuku kraj mog,
na toj usamljenoj strani postelje.
Odlazim sad…
Mada ti i ovo moram kazati.
Nisi mi uzela sve.
Ostalo me je u taman toliko delova
da me neka druga može sastaviti.
Nisam ti ni rekao sve.
Ostalo je u meni tebe taman toliko
da ću te pred svakom drugom prećutati.
Odlazim sad…

Dok duša ne iskrvari

Ostao je još prst vina u flaši
pored sveće koja umire i
dogoreli filter cigarete u prepunoj piksli.
Ostao sam i Ja kao jedina anomalija tu
sa borama prerano produbljenim i
kožom ispucalom od uspomena.
Nemoćan da opet poletim zbog
previše puta lomljenih krila.
Iscrpljen od molitvi koje više ne vrede.
Utučen kao pas na lancu
koji je ostao željan svega.
Polako postajem štene umiljato i
spremno da ugrize bez razloga.
Već odavno ničije „Dobro jutro“ i „Laku noć“.
Pokušavam da sakupim delove sebe,
mrvice neke prošle ljubavi,
parčiće uzalud izmaštane budućnosti,
tanke niti neke obećane sreće.
Krvav trag duše za sobom vučem i
tragam za nečim,
ni sam ne znam čim,
kao da mi jedna sudbina nije dovoljna.
Ubijaju me nerealna razmišljanja i mašta.
Dokrajčiće me sopstveni optimizam.
A vina više nema u flaši
i sveća je odavno umrla.
Još samo nešto dogoreva u meni.
Mora biti,ko zna koji po redu,
pokušaj da te zaboravim.
Možda mi i uspe onda kada
ovi nežni otkucaji srca jednom budu
utisnuli na hartiju sve ono što stoji
na njemu ovih nekoliko godina.
Naravno,ako duša pre toga
do kraja ne iskrvari…

Ponekad

Jebi ga…
Ponekad sevneš pred očima
Neko te spomene
Onako uz put
Ili te alkohol donese meni
Ili ja idem ka tebi
Ne znam više ni sam
Ali
Jebi ga…
Ponekad zasvrbiš u suzama
Neko zaliči na tebe
Onako slučajno
Ili me alkohol seti na tebe
Ili se vec prisetim
Ne znam ni sam tad
Ali
Jebi ga…
Ponekad vrisneš u ustima
Nekog dozivaju tvojim imenom
Onako iznenada
Ili te alkohol priziva
Ili ja tebe
Ne sećam se ni sad
Ali
Jebi ga…
Ponekad bljesneš u glavi
Nekako se pojaviš ispred očiju
Onako namerno
Ili me alkohol oslepi
Ili sam bez njega slep
Ne znam više ni sam
Ali
Jebi ga…
Ponekad još samo ponekad

Usnama

Daj mi još jednom usne svoje
makar se opet opekao o njih.
Svakako moje odavno same bole.
Samo da ih još par puta gricnem
onako bezobrazno nežno.
Ovlaš dodirnem jezikom i
uverim se da su još uvek meke.
Da vidim može li taj vulkan u njima
sa mojih opet led otopiti.
Pokaži mi ima li tu u njihovom uglu
još uvek onaj smešak sreće.
Ponudi svoj izdah sa njih da opet
udahnem život u sebe.
Dodirni mi njima usne i prisustvuj
najlepšem vatrometu u mojim očima.
Zalepi ih za mene sve dok ne poletim
jer padanje sam odlicno izučio.
Ako ih nasloniš nežno,lagano ću
zažmuriti i pustiti proleće u mene.
Daj mi da kušam taj ukus slatkoće
i sačuvam u sebi miris ranih višanja.
Dodirni me njima da zaćutim
jer ako išta znam,znam da te prećutim.
Daj mi još jednom usne svoje i pusti da
počivam na njima odavde do večnosti.
Nemoj samo dozvoliti da ostanu neme
jer neke tišine bole više od reči.
Čuvaj ih makar za nekog posebnog
i ne dozvoli da opet na njih suza kapne.

Sanjati malo rime

Sanjarim jer u snovima nam
niko ne smeta.
Maštam o bar pola leta.
Dva slamena šešira
i par nežnih dodira.
. . .
Sanjarim o mestima gde
nikada nismo bili.
Maštam kako bi mora bistrili.
O kosama punim peska
i zalascima sunca bljeska.
. . .
Sanjarim ovom ludom glavom
među oblacima.
Maštam o jednim koracima.
O malim rupicama obraznim
i pogledima bezobraznim.
. . .
Sanjarim uludo opet neke
majske kiše.
Maštam o vazduhu što njome miriše.
O još jednom našem danu
i bar do pola noć besanu.
. . .
Sanjarim a sa snovima se
teško diše.
Maštam,a u srcu jedno ime piše.
Tako tek urezano u glavi do srži
i bezobrazno me za život drži.

Proleće u tebi

Skloni zavese sa prozora i
pusti proleće da uđe u sobu.
Dozvoli da se zavuče ispod pokrivača,
da ti nežno pređe preko bokova
i zadrži se na usnama.
Osmehni se blago,otvori oči
i tiho mu poželi dobrodošlicu.
Odbaci odeću sa sebe i sa njom
sve oklope što su ti predugo branili
da procvetaš u punom sjaju.
Udahni jako mirise i oseti
kako se pojačavaju sva čula.
Zamiriši i ti na jutarnju rosu
sa belih latica prvoniklog cveća.
Protegni se u postelji i oseti
kako u grudima nada raste.
Pusti neka ti sunce miluje obraze,
a povetarac osuši sve suze.
Ostavi tmurne dane iza sebe
i prihvati boje što ti se nude.
Raširi ruke kao da nekoga čekas
pa zagrli sebe novorođenu.
Pokidaj sa vrata đerdane tuge,
razbij tišinu jednim uzdahom
i zagospodari ponovo svojim životom.
Ti si svakako najveći biser.
Pusti proleće neka te vodi.
Skloni zavese i otvori prozor.
Vidiš li?
Osećaš li?
Proleće je u tebi.

Godine bez tebe

Izgubljeni su svi oni dani u kojima
te nije bilo
a što je najgore
oni se već odavno mere i godinama
i pijanstvima
I molitvama.
Zaboravljam reči pa ih zapisujem
jer živiš još samo na slikama,
a one dve karte za obećani raj
skoro da su izbledele u hladnom džepu.
Možda nas sad i rastavljaju godine
zato što smo bili na par metara od njega
i nismo razumeli sudbinu
koja nas je tad spojila.
Istina je da gubim dane i godine
ali sve dok ti pišem ne gubim smisao.
Ti ga daješ iz nehata sve ovo vreme.
Izgubljen sam i sám nekako.
Moguće da je samo u pitanju apatija
izazvana lošim vremenom i zimom.
S proleća će se oteti još po neki osmeh,
kiseo i nestabilan,
kao prognoza što će biti tih dana,
a onu prazninu u srcu će
probati nadoknaditi blede boje u očima.
Sunce će opet obećavati više nego što
može ispuniti,
a srce vući opet gde je jednom bilo srećno.
Kao da ono i može otići negde drugo.
Kao da ono mari što su izgubljene
godine u kojima te fol nije bilo.

Pisma koja nisi dobila

Tako je izgleda moralo.
I ovo poslenje pismo ti neću poslati,
kao i sva ona pre njega.
Ni ovo nećeš nikada pročitati.
Da ne trošimo više vreme na stvari
koje su davno prošle i
koje,mada bole,sada su istorija.
Sve su karte izbačene.
I džokeri i kečevi.
Gubitnik sam samo ja,
jer nisam znao da varam
onda kad je trebalo blefirati.
A blefirale su oči svaki put kada bi
pismo bilo privedeno kraju i kad bi
ruke trebalo da završe sa „Zauvek tvoj“.
Nismo svi za foliranje stvoreni,
a takvi otvaraju svoja srca
kao što se otvaraju karte na stolu.
Oni dobro znaju kakav je ukus poraza.
Takvi spaljuju sve što napišu.
Sve te ludosti iz glave sanjara
što ne bira dan ili noć da ih sniva…
Takvi ne šalju svoje misli jer misli su
samo zamena za ono što su izgubili.
Njih bole uvek ona ista poderana mesta
na duši preko kojih kao na starim
pantalonama stoji par fleka sa zakrpom,
a tu ne pomažu obloge od ispisane hartije.
Zato se ovaj filozof koji je ostao
bez odgovara više neće pitati
da li je bio samo igra,zabavna i jeftina.
Neće više krvariti prste udarcima
o slova mašine za kucanje i
zvanično će prestati da živi u laži
iako u njoj nikada nije bio sam.
Tako je izgleda moralo.
Zauvek tvoj…
Ma čuj mene:“Zauvek svoj“!
Mislio sam:“Zauvek tvoj“!

Karta za večnost

U stihove sam te prikovao
da tamo budeš samo moja.
Počivaćeš na usnama svakoga
ko te bude čitao i uzdisao za tobom,
a ustvari jedino ćeš meni pripadati.
Istina,nikad mi to nisi tražila
ali kako sam mogao dozvoliti da
ostaneš samo tamo neka Ti u koju
se zaljubio samo tamo neki Ja.
Jer šta je pesmu ti napisati i
šta je srce ti pokloniti na dar,
kad sam već život bio spreman dati.
Još sam onomad položio zakletvu
pod ovim nebom što i sad traje i
zakleo se da ću te voleti zauvek.
Voleo bih ja tebe duže od toga
ali ovi obični ljudi nisu do sad našli
pravu vrednost za tako nešto.
Istina,nikada nisam želeo da pišem o tebi,
niti da te izlivam u stihovima.
Želeo sam samo da ti čitam
neke tuđe pesme,
dok ti glava osluškuje na mojim grudima,
baš na onoj strani koju dobro poznaješ.
Možda ti ne prija što to stalno radim
ali veruj mi da će doći dan kad će ti
ovo moje izrečeno biti sve na svetu.
Baš onda kad budeš imala više pesama
o sebi nego preostalih dana života.
Neću ti ubuduće pisati ovako često.
Bolje je za oboje.
Pisaću ti samo ponekad,
čisto da ne pomisliš kako sam pustio
nekog drugog u srce i da mi osmeh
možda pobuđuju kojekakve druge oči.
Budi spokojna jer ja od svog srca
do tvojih očiju nemam kom.
Zapamti da je teško trpeti,
a lako pamtiti i baš zato te
ispisujući po hartiji prikivam u stihove
jer papir sve trpi pa moram nekako i ja.

Na pola pesme

Prosto je otići onome ko je ili malo
ili nikako voleo.
Taj nema puno toga da pokupi
pre nego što ode.
Čak ne mora ni glavu okrenuti.
Ovaj drugi mora da vuče sa sobom
sve što na kraju ostane od ljubavi.
Pravo na zaborav,da se ja nešto pitam,
bilo bi osnovno pravo svakog čoveka.
Navikao sam na tvoje ne javljanje
i već sam doživeo slom iluzija
jer znam kako je izgubiti nekog koga voliš
i nikad ga više ne videti.
Jako je teško ubediti neurone da ne rade
i da prekinu sa stvaranjem slika u glavi,
iako su te slike jedini valjan razlog
što svi posvećujemo život potrazi za
nekim tragovima sreće iz prošlosti.
Svakog novog sutra će kiša sapirati sve,
bez nas će ipak svanjavati,
a život stati neće,
već će i dalje neumitno oticati.
Morao sam bezmalo četrdeset godina
čekati da spoznam šta je prava ljubav
i znaš sta,
čekaću još toliko da mi se ponovo desi,
jer znam da bi srce pristalo opet na sve
i na grešku i na bol.
Opet bi ludački kucalo kao onaj prvi put.
Ono tad postaje meko kao srce
ogladnelog kurjaka,
naivno kao srce dobijeno na čuvanje,
neustrašivo kao žito ispod snega.
Do tad,pokušaću da razumem život
i da podelim ono što od njega imam.
Čekacu da dođe vreme u kojem više
neću brojiti korake već otkucaje srca,
jer svakako sam se do sad navikao
na ta neka ne javljanja…

Napiši jednu jutarnju

Bezobrazno se valjaš po krevetu
i zadovoljno smeškaš u mojoj
staroj dugačkoj majici sa iskrzanim
rubom oko vrata,koju si preko noći
privatizovala kao svoju spavaćicu.
Grizeš donju usnu dok mi pogledom
tražiš pogled i pružas ruke ka meni
nemoćna i lenja da ustaneš.
Očekuješ poljubac za dobro jutro.
Još si pod utiscima od prethodne noći.
Primećuješ ljubavne ugrize
na mom vratu koje si sinoć napravila,
a ja ih ispred ogledala pokušavam
zamaskirati tvojim puderom za lice.
Zavodnički me merkaš dok stojim
zamotan oko pasa u peškiru.
Misli ti se mešaju sa emocijama.
Malo ti se pije kafa,malo ti se mazi,
malo bi da odemo odmah na more sami,
malo se iščuđavaš kako sam ti se desio…
Ostavljaš kafu namerno da se ohladi.
Pališ poslednju cigaretu koja simbolizuje
vrhunac desanta na mene,započet još sinoć,
dok si izvodila onu solo kadencu.
Razmisljaš kako ćeš otići u wc da piškiš i
to ćeš učiniti dok su vrata namerno otvorena,
jer među nama više nema barijera ni stida.
Možda nazuješ i vunene čarape na noge
pa ih digneš visoko u zrak osmehujući se
malo sama sebi malo zato što ti je lepo.
Mogla bi pre svega pod tuš da tamo
spereš ostatke mene sa sebe i da spontano
pustiš glas koji nadolazi iz duše ili
da me pozoveš ka sebi,da zažmurimo
pod toplom vodom i zaplešemo lagano,
telo uz telo,obrazom tik o obraz.
Ipak ne možeš da sabereš sve želje i misli
u ovom novom zajedničkom univerzumu.
Spokoj jutra ti ne daje više ništa da radiš
osim da popiješ hladnu kafu,poluležeći,
pazeći da ne uflekaš svoju novu pidžamu
sa iskrzanim rubom oko vrata koju si sinoć
na najlukaviji mogući način privatizovala.

Nedelja njena

Jedna je žena završila svoju smenu.
Nije znala da je danas nedelja.
A trebalo bi.
Trebao je neko da joj olakša sve.
Da joj servira ručak,
dočeka sa kafom,
iznenadi sa novim donjim vešom,
kaže sa vrata kako ima najlepši osmeh.
Isti onaj osmeh kakvog mnogi žele
jutrom prvo da ugledaju pored sebe.
Jedna je žena krenula prema domu.
Iznenada primetila da je danas nedelja.
Zabrojala se,a nije smela.
Shvatila je da joj niko neće otvoriti vrata.
Da miris ručka može samo da zamisli,
isto kao i miris one muške kafe
koja bi trebala bila uvertira svemu dalje.
Ipak je sebe častila novim vešom
čisto da joj ne zamanjka ženstvenosti.
Iste one ženstvenosti kojom bi zračila jutrom,
onome koji zoru čeka da ugleda njen osmeh.
Jedna je žena zaiskala malo poezije
I dok je isprobavala novi veš,
kafa joj je zamirisala onako muški,
a nedelja je upravo postala mnogo lepša
baš uz osmeh koji nadu potpiruje.

Prosto je

Ma prosto ti je to bilo kod nas.
On neki je voleo nju.
Ona nije volela njega nekog.
Ja sam voleo nju.
Ona je volela mene.
On neki je mislio da ga voli.
Ona je prestala voleti mene.
Ja sam voleo nju.
On i dalje misli da je voli.
Ona voli nekog trećeg.
Ja sam voleo nju.
On se nada da ga ona i dalje voli.
Ona je zaljubljena u onog istog trećeg.
Ja i dalje volim nju.
Onaj prvi misli da voli i da ga voli.
Ja sam voleo nju.
Ovaj treći uživa u njoj.
Ne znam šta nije ovde jasno???
Prosto je…

Inficiran sam(njom)

Samo da javim prijateljima.
Inficiran sam već neko vreme.
Kažu da ću skoro sigurno preživeti,
mada kako vreme prolazi,
prognoze mi ne deluju obećavajuće.

Ovo moje stanje je kompleksnije i
šanse su male jer
inficiran sam jednim poljupcem,
zaražen jednim očima,
otrovan jednim usnama,
bolestan za jednim osmehom,
hronično nostalgičan za jednim rukama,
gluv zbog jednog glasa,
nem zbog jedne lepote,
slep zbog jednog pogleda,
lud zbog jednog obećanja i
neizlečiv zbog neimanja
svega gore navedenog.

Ljudi su uglavnom imuni na ovu bolest
ali za svaki slučaj ne približavajte mi se.
Ja ću čekati da pronađu vakcinu za mene,
a ako ikada to učine,
tačno znam koje će joj ime dati.

Do tada,
da smo zdravi i po malo živi.

Miris prvog snega

Podižem maslinastu kragnu na gore.
Vetar pojačava i sipa mi bezobrazno
prvi ovogodišnji sitan sneg za vrat.
Nenadano je počeo padati.
Prohladne ruke su sigurne u džepovima.
Koračam odsutno trotoarom
kroz reku nekih stranih ljudi.
Pogled na desno ka izlogu knjižare.
Poznata knjiga u dnu okna.
Zastajem i hipnotisano zurim u nju.
U glavi čitav vašar fotografija.
Ceo jedan film pred sklopljenim očima.
Osećam kako škripuće sneg iza mene.
Ne pomeram se.
Nisam tu.
I dalje vrtim film od slika.
Neko mi iznenada zatvara oči.
Nečije mekane rukavice me oslepljuju.
Mirišu poznato.
Nežne su poznato.
Par trenutaka iščekivanja i
nagli zaokret unazad.
Uhhh…
„Zar baš ti,zar baš sad?“
Sa onom „dlakavom“ kapom na glavi
na čijem crvenom kraju stoji
ista takva dlakava kugla,
sa kariranim crno-belim šalom,
kaputom dugim do kolena i u
onim čupavim crvenim čizmicama.
Oči naglašene tamnom maskarom,
i sijaju kao što samo sreća zna sijati,
a osmeh razvučen od desnog kraja
pa sve do rupice na levoj strani usana.
„Predugo te nema ludo…“
Hvatam joj ruku i pokazujem
knjigu u izlogu.
„Vidi,eno naša knjiga tamo…“
Staje pored mene i držeći se za ruke
nemo posmatramo kroz mokro staklo.
Stiska mi ruku jače,a ja joj pariram.
Temperatura raste i odjednom mi
smeta maslinasta kragna na vratu.
Ni sneg više nije tako bezobrazan.
Ruke mi više nisu hladne.
Gore i drhte u isto vreme.
Vene na dlanovima pulsiraju i
poskakuju u ritmu aritmije.
U odsjaju izloga nam se naziru lica.
Smešimo se na njima.
Konačno su se srela,konačno našla.
Opet su zajedno.
Opet su ozarena.
Mokra od snega ali srećna.
Podižem prst ka njima i taman da joj
kažem kako lepo izgledamo na staklu
začujem zvonjavu sa druge strane izloga.
„Kuc,kuc…“
Umesto odsjaja naših lica pojavljuje
se lik neke žene sa očima uplašenim.
Jedva opažljiv glas sa druge strane
izloga pokušava da mi nešto kaže.
„Dobro ste?Treba li vam ova knjiga?“
Sa jednom rukom ispruženom prema njoj
i sa drugom blago raširenom kraj boka,
kao da nekoga stiskam njome,
shvatam da stojim sam u tom položaju tela.
Zbunjeno vraćam desnu ruku u džep,
a drugom nespretno mahnem.
„Aaaa…Ništa gospođo,hvala…
Izivinite na smetnji…
Ova knjiga koju hoću da kupim,
jos uvek nije odštampana,
a još manje je napisana…“
Spuštam kragnu i nastavljam dalje.
Ruke i dalje golicaju poznatim dodirom,
a u nosu onaj isti miris…
Ma mora da svima prvi sneg tako miriše…
Sigurno je sneg…

Novogodišnja

Zurim kroz prozor kao pas
kojem je uskraćena šetnja,
sa usana curi par kapi gorčine.
Iz iste čaše tugu pijemo.
Pokušaću da je razbijem ili dam,
da više niko ne okusi iz nje.
I kožu sa leđa ću dati
samo jastuk neću nikada.
Ako prodam njega,
prodaću i sve suze svoje.
Poslaću samo dve najiskrenije
na tvoja vrata da te sačekaju,
mada ni one neće ništa promeniti.
Zato ću promeniti ono što mogu.
Promeniću godinu i godine,
kalendare i datume,
dane i sate,
jedino tebe neću nikad.
Znam da ti nisam što si meni ti,
znam da nam je tama svakako obećana,
nema veze da li su zavese spuštene
ili su podignute.
Probudiću se i ja možda
u nekoj boljoj priči.
Ionako sam oduvek bajkovito
verovao u nemoguće.
Zato čuvam jedan dan samo za nas
jer ne brojim odavno
tvoje dolaske u san.
Sada sanjam da sanjaš i ti.
Sve u svemu,
godina je bila po običaju loša,
ni ova Nova nam neće ništa doneti
ali sve dok te nema,
verujem u tebe i
mada se zima navikla bez snega,
definitivno bez tebe nikada neću Ja.

Njena

Sve i da hoću,
nas ne mogu da svrstam kao slučajnost. Znaš,postoji to neko pravilo
da se u životu sve dešava sa razlogom.
Kada smo srećni,pošalju nam malo tuge
kako ne bi previše poleteli.
Kako bi ostali na zemlji i
cenili sve što nam se da.
Kada smo tužni začine nam život
zrnom sreće,kako bi nam dokazali
da je naše postojanje opravdano.
Meni su poslali tebe.
Iznenada,bez najave.
Možda je i to razlog zašto ne umem da se snađem i zašto je u glavi konstantno haos.
Pomeraš me iz mesta.
Srušio si taj zid na kome je pisalo 
„Meni se to nikada neće desiti“.
A dešava se.
Traje…
I na čudan način čini me srećnom.
Uvlači se pod kožu svakim danom sve više. Toliko brzo da se naježim svaki put
kada mi proletiš kroz glavu.
A to činiš u svakoj sekundi.
Namerno znam.
Svesno mi uzimaš deo po deo duše,
iako nisi tu… 
Vratio si mi sunce
i jutra i osmeh i boje… 
Vratio si mi čist pogled i strah.
Da,strah…
Sa pitanjem kako ću bez tebe sutra.
Stvoreni smo bez planova,bez budućnosti,
a ja ne znam kako jutro da dočekam bez tebe. Mi smo oni koji se teško pronalaze,
a još teže rastaju.
Oni retki koji se prepoznaju u isti mah,
pa se teško zaboravljaju.
Gotovo nikako.
I vidiš,kad malo bolje razmislim,
ni to mi ne smeta…
Želim te dodire bez dodira,
toliko jako da mi se urežu u telo…
Želim ih…
Želim te poglede,od kojih ti knedla zastane u grlu,ali ih ne spuštaš…
Gledam u te oči i gušim se…
Svesno…
Želim te poljupce od kojih utrne celo telo,
a usne zaneme…
I želim tebe,pa makar na trenutke…
Jer ja ne znam ni kako da sklopim oči
bez tvoga „laku noć“.
Lepo nam je život udesio…
Želim samo da znam zašto?!

Ne moli se nikada za mene

Ne moli se Bogu nikada za mene.
Ne stavljaj nas pod isti krst.
Bezbožnicima nije tu mesto.
Ne troši molitve na mene,
sačuvaj ih za svoju dušu.
Moli za ono što se spasiti može.
Moje su molitve uslišene
još onomad kada sam te prvi put sreo.

Ne moli se Bogu nikada za mene
jer ljubav je jedino čudo kojem se divim.
Ona se desi i kad ne veruješ u nju.
Ne treba mi nebo da tamo odletim
niti raj da osetim stanje blaženstva.
Shvataš li da neću život bez greha,
makar me bičevali odavde do Hada,
ja sam svoj mir našao u tvojoj duši.

Ne moli se Bogu nikada za mene,
ne kockaj svoj avans mira uzalud.
Snaćiću se nekako ovako disidentan.
Ako me osude i pošalju u pakao,
neće mi biti ni žao ni teško,
jer šta je večnost podzemlja
u poredjenju sa onim delićem raja
u kojem sam već sa tobom bio?

Ne moli se nikada za mene…

Sijaćeš…

Znam da mi želiš sreću,negde,
sa nekom drugom ženom.
Znam i da se potajno nadaš
da se to neće nikada desiti i
da ćes ipak Ti biti ta žena.
A znaš li koliko je njih koje bi
volele da su na tvom mestu,
da imaju tu tvoju volju izbora mene i
znaš li koliko ja želim da
niko nikada ne dođe na to mesto,
sem tebe,naravno.
Zbog toga što,
moram ti priznati,
učinila si me više puta posebnim i što
volim svaki stih u koji si me smestila.
Znam da je sve bilo iskreno.
Ti si bila i ostala najveći orden
koji sam ikada pribio na grudi.
Setićeš se možda u starosti
ponekih trenutaka naših,
možda ćeš se nasmešiti tada jer ćete
nešto neobjašnjivo lepo obuzeti i
protutnjati telom kao struja.
Samo to se neće zvati ljubav kao sad.
Zvaće se kako se jedino u starosti
može zvati-melanholija izazvana nostalgijom.
To će tad biti neki novi svet za nas,
svet bez nas,
a svet bez tebe u njemu i nije svet,
niti je ovo život što sad živim.
Za život me vežeš još samo ti,
a taj život počiva samo u sećanju.
Kao neki suvenir minulih dana.
Mada od ljubavi uvek i samo ostanu suveniri,
kao plen sa arheoloških nalazišta.
Samo ja te neću zakopavati.
Ostaviću te i čekaću.
Ali tu gde ću te ja ostaviti,
sijaćeš do kraja ovog sveta.
Možda i duže od toga,
možda i duže od mog čekanja.

Kaži mi…

Kojom radošcću da te razveselim
kad sam ih sve već oplakao?!
Koji put da ti pokažem
kada svaki vodi u ćorsokak?!
Kako da ti skinem još zvezda
kad su ostale samo padalice?!
Koje još srce da ti ponudim
kad je ovo moje odavno kod tebe?!
Kako da molim Boga za nas
kad nas ovako nevine kažnjava?!
Kako da verujem u ljubav opet
kad mi pre tebe nije ni trebala?!
Kojim čudima još da se nadam
kada si od svih na svetu najveće bila?!
Kome da tebe kao greh okajavam
kada sam spreman da ga opet počinim?!
Kakvu i čiju pravdu da očekujem
kada si jedino u šta slepo verujem?!
Kako da prekinem sva ćutanja
kada iz tišina glas urla tvoje ime?!
Kako da pokažem svima da postojiš
kad su me odavno ludim proglasili?!
Kako da saznam znam li još voleti
kada mi sa umiranjem bolje ide?!
Kako da otkrijem jesam li bio samo hir
kada si me odavno u sećanjima ubila?!
Kazi mi…

Tišina

Za ovo u meni,
što osećam prema tebi,
još nisu izmišljene reči
koje bi ti rekle,
niti postoje pesme
kojima bih ti dočarao sve.
Za ovo,nešto u meni,
su potrebni dodiri po tebi,
stvarni i iskreni.
Par očiju što žmure,
par ruku što miluju i
jedne usne što ispisuju po telu
najlepše emocije i poeziju.
Zbog ovoga nečeg u meni,
što ne mogu da pokažem tebi,
Ja ostavljam sve u tišini,
da ti u njoj usne jarkocrvenim
linijama brazdaju kožu i
prave ožiljke koji se ne vide,
a koje opet ne možes sakriti.
Zbog ovoga nečeg u meni i
tišine koja najviše boli,
Ja ću ćutke živeti život i
praviti se kao da u njemu
ima neki razlog da postojim.
Za ovo u meni,
jednog će dana možda
izmisliti prave reci.
Do tada,
osmehni se i slobodno se počeši
svaki put kada te koža zasvrbi.
Nisam ja.
Tišina je.

Tebe sam sreo

I tek onako,svet se okretao.
Zbog tvoje lepote sam počeo sumnjati
da smo svi pripadnici iste vrste.
Sve u vezi sa tobom je mirisalo na lepotu,
čak i taj promukli glas rano jutrom.
I tek tako,svet je stao.
Tvoje usne su mi rekle svoje ali nešto drugo
te je ogolilo preda mnom.
Taj pogled u mraku posle poljupca.
Pogled pun olakšanja u tvojim očima je bio
nešto najtužnije što sam video u zivotu.
Tek sam tad shvatio koliko ima života
u tebi,a koliko ga ustvari ne živis.
Video sam u tebi ogromne predele,
svet u koji si me pustila ili sam se
vec nekako sam ušunjao.
I tek tako,svet je postojao.
Tvoju sam značku lako pribio
ali sam te teško osvojio,
mada ni sad ne znam
da li sam te dobio ili izgubio…
Video sam i da ti se život vrti u krug
i da u njemu nema nikoga ko bi te
iznenadio ili pogurao ili pokazao stvari
od kojih bi ti se vrtelo u glavi.
Nema nikoga ko bi ti ukrao san.
A sanjala si budna i stiskala usne
sve dok se ne bi pretvorile
u tanku liniju nemira.
Onda kad bi me videla…
Svet se opet okretao.
Nisam želeo da se budim noću ali
si me uporno razbuđivala nekako.
Ne pitaj kako,
i tačno sam znao kada se
probudim da si budna i ti.
Ne pitaj kako.
I osećao tvoj udaljen ali
nekako sveprisutan miris.
Ne pitaj kako.
I nikada necu zažaliti zbog svega toga
jer su jedina mesta na koja sad mogu otići,
mesta u mom sećanju.
Pretpostavljaš već ko me tamo čeka…
I tek onako,bez nekog posebnog razloga
svet se i dalje okreće…

Tebi umesto rođendanske čestitke

Oprosti molim te što ti se opet obraćam,
znam,nije dobar datum,nije ni trenutak,
ali ponos mi ovih dana nije jača strana.
Pišem ti poslednji put ovako direktno,
ne zato što neću,već zato što
se ovako ne čestita rođendan…
Ne nedelju dana unapred.
Bar ne nekome kao što si meni-Ti.
Zato,neka ti ovo bude kalup i za sledeći
i za one rođendane posle toga.
Ne znam stvarno šta da ti poželim,
a da već nisam?!
Ustvari znam ali poželeti ti sebe
bi bila baš,baš teška patetika.
Zato ti želim tebe.
Da uvek budeš svoja i samo svoja.
Ni tuđa ni moja,
već samo svoja.
Mirna,srećna,ispunjena i nasmejana.
Zato…
Nađi mesto gde ceš osećati mir,
nađi ljude koji će te činiti srećnom,
nađi nešto što će te ispunjavati,
nađi nekoga ko će te zasmejavati.
Meni ništa od toga nije uspelo.
Možda naše vreme ne dolazi,
možda smo ga potrošili
ali ono što ti nisi potrošila je Život.
Živi ga i slavi mu rođendane veselo
kao da je svaki poslednji,
jer ko zna…
Možda se neka želja i ispuni,
pa naposletku sve dobije smisao.
I na kraju,
izvini još jednom,
ali od tebe mi je ostalo samo
taman toliko koliko napišem.
Taman toliko kolika je ova čestitka.
Taman za ove suzne oči…
Srećan ti divan dan!
Živa mi bila,gde god bila…
I ovaj ću ti rođendan sam proslaviti…

Raspeće

Oprostićeš mi pre ili kasnije
što sam verovao u ljubav i
pokušao da naše sazvežđe
sakrijem u tom privatnom svemiru.
Oprostićeš mi držanje za ruke i
naivno vezivanje duša.
Znam da ne bi uspeli
sve da sam ti držao dušu rukama,
a ruke vezao za tvoje.
Oprosti mi svu bol i
sve suze koje sam ti poklonio.
Sta bi i više mogla dobiti
od jednog zanesenjaka
što slepo mašta o nedostižnom.
Oprostićeš mi što sam se kockao
i bio spreman da sve ONO naše
izblefiram u jednoj ruci karata.
Razapeće me svi ali nemoj ti,
pokušaj da mi oprostiš,
biće mi lakše da iskrvarim.
Ali pre toga zakucaj te klinove
u moje šake,pa mi ostavi dušu
neka odmuči svoje.
Daću bogu božije,ostaviti tebe njemu,
ovako ubog te više nikom ne dugujem.
A ako i nekad vaskrsnem,
siguran sam da bi me zbog svega
opet osudili i razapeli,
iako znam da to ne bi bio spas,
svestan da ću te još jednom izgubiti,
ja bih opet umirao za nas.

Ako mozeš…(oprosti mi reči)

Nije dovoljno što te samo volim,
zato ljubav produbljujem
svojim rečima i pesmama.
Ne ljuti se zbog toga.
Naslikaću te stihovima
jer drugačije ne umem.
Odavno nisam vlasnik svoga srca
i dugujem ti kao gazdi
samo najlepše stihove.
Izvini ali samoća ne bira vreme.
Jedino su lepe reči koje nastaju
dok je pokušavam opisati,
a ti ih nemoj propusti,
jer da mi ti ne nedostaješ
ni samoća ne bi imala smisla.
Imala bi veličinu samo u poređenju
sa željom da te zagrlim,
a koliko bih te mogao zagrliti
se odavno ne meri jedinicom obima.
Oprosti mi tužna radosti
što ti ponekad pomerim balans,
ako te dirne neka reč,
ili te takne neka pesma,
možda rasplače neki stih,
ali sem takvih i tih dodira,
ja više ne znam kako
da opravdam svoje postojanje.
Oprosti mi i budućnost i ako
ponekad poželim biti srećan u njoj,
iako si mi ovaj život uzela,
u njemu mi pobegla,
ipak se ponašaj kao da sam živ
i čuvaj nas u sledećem.
Već sam nam ga izmaštao.

Zabraniću ti…

Samo da znaš,
zabraniću ti da se gnezdiš
u mojoj glavi i
da se tako bezobrazno
baškariš u njoj.
Zabraniću ti i da stanuješ
u mom srcu,
da se bez kirije
praviš kao da je tvoje.
Ma,zabraniću ti svoje misli
da ih koristiš protiv mene,
da ne ispadam lud,
dok se podlo ceriš.
Samo da znaš,
zabraniću ti sve snove
ispod oka što mi snevaš,
jer ja trepćem noćima,
dok me ispod kapaka žuljas.
Zabraniću ti i da se smeješ
na onim zajedničkim slikama,
sa kojih smo pozerski
verovali da je svet samo naš.
Ma,zabraniću ti nedostajanje
jer od svega čega nemam,ti fališ,
a grlo zna samo da steže
zato što se tuga jedino tebe seća.
Samo da znaš,
zabraniću ti rastanke
jer previše je i njih bilo
i plaši me kada vidim
da sem tebe nemam za kim patiti.
Zabraniću ti i tebe i sebe,
takvu kao tebe,takvog kao mene
jer su moje sebe koje nema tebe
i tvoje tebe koje nema mene,
trebali da stvore NAS.

Srešćemo se možda jednom

Srešćemo se možda jednom,
možda i više puta…
Tamo negde na nekom koncertu
ili na nekoj predstavi…
Sasvim slučajno ćemo kolima stati
jedno iza drugog na semaforu…
Pretrčati žureći ulicu na crveno,
gledati na kontra stranu druma…
Mimoići se u reci prolaznika,
zastati pred isti izlog knjižare…
Možda ćemo istu knjigu kupiti,
kraj prozora svojih soba je pročitati…
U trenutku zanosa se setiti,
pa zapaliti onu staru maštu…
Srešćemo se možda jednom pod
istim suncem dok ga budemo slikali.
Na isti se oblak nemo nasmešiti,
zagristi usnu i oči na tren zatvoriti.
Mirisaće ti možda vino sa karanfilićima,
a ja ću ga sam piti daleko od tebe.
Hladne ruke ćeš u džep sakriti,
a ja tople ruke neću nuditi nikome.
Srešćemo se možda jednom,
kad se iz tuge poželimo vratiti,
srešćemo se možda onda,
kada shvatimo da zbog ljubavi
nikada nije ni vredelo patiti.
Srešćemo se…

Oprosti mi molim te…

Oprosti mi molim te…
Oprosti sve pesme tebi ispisane…
Oprosti i one koje sam prećutao…
Oprosti sve nenapisane…
Oprosti mi molim te…
Oprosti sve stihove iz nesklada…
Oprosti i one rimujuće…
Oprosti svu poeziju moju…
Oprosti mi molim te…
Oprosti sve pesme neispevane…
Oprosti i one otpevane…
Oprosti moj glas u njima…
Oprosti mi molim te…
Oprosti sve numere odslušane…
Oprosti i one zabranjene…
Oprosti mi svaki takt njihov…
Oprosti mi molim te…
Oprosti sve molske akorde…
Oprosti i one durske…
Oprosti mi svaki dodir sa žicama…
Oprosti mi molim te…
Oprosti mi što ti ih nikada nisam…
Recitovao…
Otpevao…
Odsvirao…
Oprosti mi molim te…

Opet si zaspala otkrivena

Probudi se ludice…
Opet si zaspala otkrivena…

Opet si zaspala sama…
Hladno je…
Čujes li da kiša pada…
Osetiš li stud što izbija iz nje…
Vidiš li mokar prozor…
Jesen ti je došla u sobu…

Probudi se ludice…
Opet si zaspala otkivena…

Opet si zaspala kraj telefona…
Nije uopšte zvonio…
Neće iz njega niko izaći…
Neće te niko ni pokriti…
Ponoć je odavno prošla…
Magije više nema…

Probudi se ludice…
Opet si zaspala otkrivena…

Isključi telefon što ne zvoni…
Ušuškaj se u ćebe…
Odmori kockaste oči…
Nasloni glavu na jastuk…
Naivno se vini u snove…
Spavaj bezbrižno ludice…
Neko ipak brine za tebe…

Drugi septembar

Opet Ja.
Ne boj se,neću dugo.
Samo da konstatujem kako
prolazi drugi septembar
u kojem se videli nismo.
Nije da sam te se poželeo.
Ima te i previše u meni.
Samo malo manje pred očima
i malo više u njima.
Dva septembra manje.
Dve godine više.
Ma nije neka tragedija
ako tako i ostane.
A znam da neće…

Ja to više onako,za sebe…
Znaš da pridajem značaj
nebitnim stvarima,pa tako i sad
podsećam sebe na neke
prošle,usamljene septembre.
Nisu oni baš loši toliko.
Samo mi cigareta brže izgori
dok na vetru stojim sam i
pravim se da čekam nekoga
da dodje iz bilo kog pravca.
A znam da neće…

I na kraju konstatujem da su
dva septembra ostala za nama.
Ostalo je i ponešto u njima.
Dva srca u kojima je tama
i dva srca koja su sama.
No ne boj se,nije neka drama.
Sledeći će biti bolji,
Ja kad ti kazem…

Prosuću ti jednom…

Punu sam tabarku suza zapečatio.
Tvojih suza iz očiju mojih.
Prosuću ti je pred noge
čim te ugledam prvi put.
Da vidiš istinu kako je okrutna,
da vidiš sudbinu kako je prokleta,
da vidiš samo koliko me boliš.

U tamu noći sam snove zaključao.
Tvoje snove u mojoj glavi.
Prestraviću te njima
onda kad me upitaš kako sam.
Da vidiš samo kako me more,
da vidiš koliko su daleka jutra,
da vidiš kako ne osviće sutra.

Hiljadu pesama u grlu sam stegao.
Ljubavnih pesama tebi neispevanih.
Zapevaću ih iz sveg glasa
čim ti korake na pragu čujem.
Da vidiš pesme koje bole,
da vidiš reči koje te vole,
da vidiš jecaje kako te mole.

Prosuću ti jednom …
suze
pesme
snove

K’o fol ti…K’o fol te…

K’o fol te svako jutro
zaboravim na jastuku.
Onda lazem sebe ceo dan
da me tamo cekas.
Docekam tako noc
ne bi li te ugledao.

K’o fol ti svako vece
sa prozora pesmu zapevam.
Onda lezim i radujem se
sto je kao dosla do tebe.
Docekam tako jutro sa stihovima
pesme nase na usnama.

K’o fol ti svaki dan
po jedan stih napisem.
Onda sve obrisem
i opet krenem ispocetka.
Docekam te tako svaki dan
sa po jednom tvojom pesmom.

K’o fol te svaku noc uspavam
na grudima svojim.
Onda tiho jedva disem
da te slucajno ne probudim.
Docekam tako jutro
mirisom tvoje kose opijen.

K’o fol ti…K’o fol te…

Jesenja

Presušio je moj okean želja.
Sad bi mi i bunar bio prevelik.
Ne živim više svoje snove
Samo se sećam željenoga.

Ni putevi više nisu široki.
Ostao je jedan jednosmeran.
Onaj što tera kroz ravnicu
između njiva u beskraj snova.

I nebo mi se u pogledu skupilo.
Jedva uhvatim ponekad oblak.
Oblak što mi skriva kišu u sebi
i katkad propusti svetlosti zrak.

Nema ni glasa voljene pesme.
Sad bi mi i šapat melodija bio.
Kada bih ga čuo sa njenih usana
opet bi budan davne snove snio.

Ostavljam ti…

Ostavljam ti svoje pesme.

Šta bih i mogao više od toga.

Svakako su tvoje.

Samo tebi pisane

Ostavljam ti tvoje pesme

i u njima tebe.

Ostavljam te tamo samu

da se nemo čitas u njima.

Ostavljam ti noći svoje.

Šta bih i duže mogao od njih.

Svakako su tvoje.

Samo tebi neprospavane.

Ostavljam ti tvoje noći

i tebe u njima.

Ostavljam te tamo samu

da se budna boriš sa snovima.

Ostavljam ti jutra svoja.

Šta bih i teže mogao od njih.

Svakako su tvoja.

Samo tebi dočekana.

Ostavljam ti tvoja jutra

i tebe u njima.

Ostavljam te tamo samu

da se očajna raduješ danu.

Ostavljam ti naše kiše.

Šta bih i više mogao od njih.

Svakako su moje.

Samo meni ispadane.

Ostavljam ti moje kiše

i tebe na njima.

Ostavljam te tamo samu

da se ponekad setiš nas.

Pođi sa mnom

Nisam sklon ubeđivanjima.Više volim da baratam činjenicama.Baš onima koje provučem kroz dijaloge,a dijalozi su razmena mišljenja,ne i ubeđivanja…Otud i takvo direktno pitanje:
„Hoceš li poći sa mnom?“
„Hrabro je reći tako nešto ženi koju si tek par puta video uživo.“
„Poznajem ja tebe dobro…Poznajem ono što u sebi nosiš i ono što je ispod te maske neosvojive žene.Sve sam kroz tvoju priču video.“
„Žuri ti se?“
„Čuj,život nije trka na 50 ili 100 metara.
Više lici na jedan beskrajan maraton,a nije mi se zurilo dok te nisam dobro upoznao kao osobu,dok nisam saslusao ono što u duši nosiš.Znaš…Bio sam na mestima koja nisu baš bog zna šta ali tamo gde sam krenuo je mnogo bolje.“
„Tebi se bas žuri?“
„Da vidiš ono što ja vidim i tebi bi se žurilo.Da vidiš sebe punog srca i sebe koju duša ne boli,pohitala bi zajedno sa mnom dalje.
I u toj žurbi se ne plašim ničega.
Ne plašim se ni smrti.
Mogu umreti samo kao starac u tvojim rukama.“
„Ljubav može mnogo da nas košta!“
„Ljubav može da nas košta ali je ludost besplatna i upravo nas ona tera na ljubav.“
„Možda ali od života ne možes pobeći…“
„Možes naravno…Samo ako imaš sa kim.Ni bez kiseonika ne možes živeti ali ako nemaš ljubavi u životu,dzaba ga dišeš.“
„Zašto si toliko siguran u mene,u nas???“
„Vidim da ti nisi sigurna u sebe i da ti fali neko kao ja ko bi te vodio hrabro kroz ceo život.Prosto je i logično to,zar ne?!“
„Misliš li da nam je samo ljubav dovoljna u životu?“
„Previše je mržnje na svetu.On vapi za ljubavlju.Tako da…Mislim da nam je samo ona dovoljna.“
„I šta?Tek tako da se spakujem i da krenem sa tobom?“
„Jok bre.Spakuj samo snove u kofere i dozvoli mi da ih ja lično ponesem.“
„Samo sam ti ja potrebna u životu?“
„Ne…Ima još nešto…Samo bih dve stvari želeo da gledam svaki dan do kraja života.
Zvezdano nebo i tvoje oči ili
može i ovako,
zvezdano nebo u tvojim očima…“

Možda si sanjala

Možda si i ti mene jednom sanjala
i glavu naslonila na dlan
pa ti je ispod obrva
sreća zatreperila.
Možda sam te,tugo moja,
u snu imao kao svoju.
Možda si mi u dušu zaronila
i videla kako te volim.
Možda si u očima mojim
videla ono čega se bojim.

Možda si i ti mene jednom sanjala
u košulji od svile na kojoj
je ostao karmina tvoga trag.
Možda si i ti u belom bila,
iz ruke u ruku ljubav prelila.
Možda smo zajedno
poleteli ka nebu i
bili anđeli makar jedan dan.
Možda smo,a da nismo znali,
odsanjali zajednički san.

Možda si i ti mene jednom sanjala
i pomislila dok si držala
tuđu ruku da je moja.
Možda su ti se,a da ni ne znaš,
dve hladne suze skotrljale
pravo na rub usana.
Možda si sanjala
i u snu poverovala
da ti je sreća tiho
pod jastuk došla…

Prevariću srce

Zaboraviću sva mesta
na kojima nismo bili zajedno.
Pocepaću sve razglednice
koje ti nikada nisam poslao.
Slomicu sve one keramičke
figurice sa magnetima što ti
nikada nisam poklonio.
Polupaću sve školjke sa mora
koje nismo zajedno izronili.
Srušiću i sve kule od peska
kao što smo srušili
sve mostove među nama.
Prokleću i sve drumove
što mi te ne dovode.
Zapaliću sve karte da
više nikud ne odem sam.
Baciću sve slike sa kojih
se usamljen lažno smešim.
Izbrisaću sve uspomene
u kojima nas nema skupa.
Prevariću srce da vise nikad
ne poveruje kako bez tebe
može negde pobeći.

Od nebesa teže reči

Znaš li koliko sam pijan reči pogubio.
Koliko stihova u ludilu uma je ostalo
negde za šankom u nekoj kafani.
Koliko misli me je opilo i izgorelo
poput cigarete u njenom dimu.
Znaš li samo koliko je noći nestalo
u crnim rupama moje glave
koje je piće stvorilo.
Koliko se samo suza pomešalo
sa vinom pokvarivši mu ukus.
Znaš li koliko refrena jedne pesme
sam platio svircima dok se
jacaj iz grla orio do neba.
Koliko sam uzdaha omamljen
u zoru prosuo na putu do kuće posle
igubljenih ratova sa samim sobom…
Koliko me je kiša šibalo u zoru
dok sam gledao prema oblacima
pokušavajući da čujem
te reči teže od nebesa:
„Volim te jos“

Ona spava

Jutro je.Subota.05:00h
Brzo gasim alarm koji me opominje
da moram uskoro na posao.
Brzo,da je ne probudim.
A ona…
Zgrčenog lica,u fetus položaju
leži okrenuta prema meni,
kao tek porođeno lane na snegu,
obučena samo u moju,
četiri broja vecu,staru majicu.
Lice joj se malo grči dok izvalčim
svoju ruku iz njenih šaka.
Na prstima odlazim iz sobe u kupatilo.
Ne pomera se.Jednako diše.
Zaboravila je opet da uključi veš mašinu.
Još se nije navikla na moje štedljive
navike poput noćnog pranja veša.
Perem zube i gledam na ormariću
njenu četku za kosu punu dlaka.
Mirišem je…
Da,to je miris sveže nje.
Skidam dlake i bacam ih u kantu.
Zvuk tostera me vodi u kuhinju.
Preklapam joj dva parčeta hleba
namazanog sa maslacem i
nevešto ih nožem rezbarim u oblik srca.
Njena kafa je davno bacila ključ.
Nije ni važno.Obožava hladnu kafu.
Serviraću je pored tosta na tanjir i
okrenuti taj prepečeni hleb
do njene glave na noćnom ormariću.
Znam da neće pre kafe ništa pojesti.
Ovako ima bar pola šanse za to.
Na stočiću samo jedna preostala
„Slim“ cigareta u praznoj kutiji.
Ostavljam tiho svoju paklicu
ispod ruba tanjira tik iza kafe
koja je iza tosta sa maslacem.
Stavljam joj telefon na punjač.
Gasim ventilator jer je njoj uglavnom
hladno,a meni uglavnom vruće.
Spuštam roletne da je dan ne bi
probudio previše brzo.
Neka je.Neka uživa usnula.
Čaršavom joj pokrivam golu nogu
koja ističe njene savršene obline.
Boginja je.
Meškolji se blago.
Odlučno i oprezno spuštam
svoje usne na njene.
Ne znam da li sanja ili se pravi ali
taj blagi osmeh na krajičku njenih usana
mi govori da sam to odlično odradio.
Zadovoljan sam.
Moja je.
Zadovoljna je.
Tako bar izgleda.
Osvrćem se ka njoj pred odlazak
dok mi se u glavi rađa pitanje:
„Zašto je nisam upoznao mnogo ranije?“
Ma svakako je moja i ja sam njen.
Ne može bolje,ne može više!
Poslednji pogled na nju i
zatvaram vrata koja
nisu moja,nisu naša,
nisu nikad ni bila,
niti je ona bila moja…
A trebala je…
A mogla je…
A mogli smo…

Galebe

Ostavi me prikovanog za zemlju,
poseci mi krila i okiti se perjem.
Pusti glas da onemi do kraja,
zato što samo tvoje ime vrišti.
Oči mi jedino ostavi
da me opet suza iz njih izda
i glavu da iz nje krenu tambure
kao one što na počinak prate.
Ostavi me samog i zaključaj vrata
kad si svoje srce zatvorila
nek i sve ostalo bude zabravljeno.
Zaustavi vreme i sate,
samo srce pusti da lupa,
jer prokletsvo je naše,
života i mene.
Njega što prolazi i
mene što te ne zaboravljam.

Mačak na stolu

Čini mi se,tako zagledanom,da mi
čitav život u sanjarenju prođe.
Gde god da me postaviš,
Ja nađem neku idilu u svom oku.
Malo mi treba da budan usnim.
Koliko jedno zrnce peska i kap mora.
Šum talasa u osvit zore ili
odblesak neba nad vodom.
Možda ću i skončati tako zagledan
i možda nikada ne odsanjam
ono o čemu budan dremajući maštam.
Nasanjario sam se za dva života.
Mogao sam možda duže i bolje,
ali čemu da žalim ako i tako bude jer,
u zrnu peska sam video veliku kulu,
u kapi mora ugledao čitav jedrenjak,
od šuma talasa čuo zvuk mandoline,
od neba u vodi video ceo svoj svet
satkan od snova i oblaka u njemu.
Ostala mi je još po koja želja u oku,
a njih ću već nekako ostvariti
onda kada jako zažmurim.
Čini mi se,tako sanjareći,
da čitav život zagledan mi prođe.

Ostavljam te noćas

Ostavljam te noćas.
Sećam se da si mi rekla:
„Ne,ne mogu danas,
danas mi se ne rastaje sa tobom“.
Ali ipak ostavljam te noćas.
Ostavljam zbog mojeg sutra.
Nema smisla da te tamo
nađem a da opet nisi moja.
Ostavljam te i zbog našeg juče.
Ne bi bilo lepo da sve što
sad osećam prema tebi
sutra počiva u miru prošlosti.
Ostavljam te i zbog danas.
Jer došla su neka nova leta
u kojima nema nas, a ja sam
ostao u nekom prošlom
gde smo smelo spavali
pod nekim našim mostovima.
Ostavljam te noćas.
Zbog nekog novog mene
čiji ostatak zaslužuje neko drugi
čije parče srca trebaće nekom smelijem
da mu lupa pod kožom ritmom života.
Ostavljam te ali ostavi i ti mene
negde u tišini svoga ćutanja.
Ostavi nas tamo da budemo srećni,
a ako me se baš iskreno poželiš,
podigni pogled na plafon sobe.
Sigurno ću se pojaviti tamo.

Sa neba znak

Znam,molite se bogovima svaki dan.
A da li ste nekada videli boginju?
Ja jesam.
I poljubio je.
I zaljubio je.
I zaljubio se.
I imao je kao svoju.
I odvela me na nebo,
pravo kroz oblake,
da mi zvezde pokaže,
da mi zvezde skine.
Zato su mi sad sve one iste
i svaka mi liči na nju.
I stvorili smo Nas u jednom treptaju
i postali smo beskraj ispod ovog neba.
A bila je samo
jedan trenutak u mom životu,
pa mi sad kratak život
da zaboravim taj trenutak.
I svako mi jutro šalje znak.
Makar jedan mali oblak.
Zato joj se molim svaki dan.
Da me bar još jednanput
blagosilja svojim dodirom.
I svaku noć čekam san
da je u njemu poljubim.

Bol

Znaš,shvatio sam kako čovek može
lako poleteti kada dobije krila i
kako nikada za života ne nauči
da se dočeka na noge posle pada.
Zato mi se više ne leti.
Zato mi se više ne pada.
I jedno i drugo na kraju izazovu bol.
Samo da naučim živeti sa njom kroz život.
Jer i sam život je jedna velika bol.
Mada,primetio sam da ima i svojih čari.
Ako ne boli onda nema ni osećanja.
Ako nema osećanja,nema šta da boli.
Ako nema nijednog od to dvoje,
onda nisi živ ili živiš pogrešno život.
I još da naučim kada to sreća
prelazi u bol i kada bol postaje sreća.
Jer nema ništa lepše od nade koju rađa tuga
i nema lepših snova od onih koje rodi bol.
I da…
Ima nešto…
Jos samo nešto…
Da dočekam ljubav da vrati dug.
Onda smo valjda kvit.

Ako poželiš…

Ako poželis,a znam da nećeš…
Potraži me samo ako opet budeš htela
da se sviđaš samoj sebi.
Onda kad ti se slučajno omakne ime moje.
Ako poželiš da me držis za ruku,
a srcem da osetiš kako te dotičem.
Nađi me kada shvatiš da nije strašno
što vreme prolazi,vec je štrasno
što prolazi bez nas dvoje.
Ako poželiš da me slučajno sretneš
i opet osetiš onaj stari plam,
u grudima preskok srca,
a ruka sama krene ka meni
i u trenutku shvatiš koliko ti falim.
Ako poželiš opet onako sebe ludu,
onu sebe koja je imala krila,
kojoj se sve činilo mogućim
jer se zaljubila kao šiparica i
izgrizla usne zbog nekog mene.
Ako poželiš,
mada znam da nećeš,
nemoj me tražiti već se samo osmehni
jer već odavno sav moj svet
počiva na tim tvojim usnama,
koje sad krvare zbog nekog drugog.
Ako poželiš,a znam da nećeš…

Neizlečiv sam

Živi kako hoćeš,radosno ti bilo.
Nađi nekog drugog da ga voliš.
Da te voli.
Jer kao takva ne zaslužuješ ljubav
samo jednog čoveka.
Ti si predmet obožavanja,
kao neka relikvija i
kao takva moraš biti svačija.
Ja sam pronašao svoj kraj u tebi.
I drago mi je što znam da ne patimo oboje.
I drago mi je što mogu sve da kažem,
jer više nemam šta da izgubim.
Ne brini za mene.
Nemoj više.
Ima u meni još mesta za sto godina samoće.
Meni je dosta da nađem i srce urezano na klupi,
poneko srce u oblaku ili srce u drvetu.
Nasmejem se tim znakovima pored puta
jer znam da me neko ili nešto opominje i
govori da sam na dobroj stazi.
Ostaću na njoj sve dok hodim ovim životom.
Jedino se još pitam:
Šta ako očistim misli?
Hoće li mi srce pući?
Ako te pokušam zaboraviti?
Da li ću zaboraviti sebe srećnog?
Izgleda da sam neizlečiv…

Neka nama mene samog

Čudiš se zašto sam još uvek sam.
Zar je moguće da ne shvataš?!
Svako bira hoće li biti sam ili usamljen.
A sam nije isto što i usamljen.
Ovako sam,
srećniji sam od većine onih
koji su u nekim vezama,zajedničkim životima…
Ja sam vise napušten nego što sam sam.
Ostavljen možda.
Možda i zaboravljen.
Ali nikako sam.
Ne sećaš se kako je stvarno voleti?!
Trebala bi znati da
neke ljubavi ostaju u ljudima
bez obzira što im trenutak
sudbine nije bio naklonjen.
One opstaju u nama bez obzira
na to šta se zbiva oko nas.
Čak i ako njih nema više u
našim zivotima,mi ih osećamo.
Zato se nemoj čuditi meni samom.
Ako će ti biti lakše da shvatiš,
reći ću ti ovako:
„Nijedan zalazak sunca nisam uzalud potrošio misleći na tebe
jer si svakog sledećeg jutra iznova bila tu“.
Tako da,
neka nama mene samog.

Parče raja

Pokušavam da uhvatim komadić ovog raja
i da ga sačuvam za neke buduće dane,
neke teže dane,
u kojima će mi trebati ovakve slike u očima.
Šum valjajućih talasa i
škripu kamenčića pod nogama.
Jedan sasvim tih i topao povetarac u kosi.
Pogledi u beskrajnu pučinu i
osviti plavih zora na njoj.
Miris mora u nozdrvama pomešan
sa mirisom posoljenog vazduha.
Podrhtavanje žica na buzukiju koje daju
opuštajuci zvuk Rebetiko melodija.
Ukus domaćih maslina na jeziku i
šmek crnog vina na gornjem nepcu.
Hiljadu snova ispod kapaka svake noci i
hiljadu želja prvim jutarnjim pogledom.
Ovu svesno izabranu samoću
koja mi ljubi unutrašnji mir.
I uhvatiću komadić ovog raja
zbog nekih budućih dana.
Zahvaliću se ovom životu i
pustiti srce da lupa jako
sve dok bude živo.

Dzaba je

Dzaba je…
Jer…
Bespotrebno bezim od tebe
Naivno lutam drumovima
Uzaludno idem morima juznim
Badava derem djonove cipela
Zaludno trazim skrivena mesta
Uludo bacam oci u daljine
Nizasta kilimetre valjam
U bescilju tumaram trazeci plave zore
Uzaman ne gledam u oblake
Dzaba je…
Jer…
Ne mogu pobeci od tebe
Drumovi zvone korakom tvojim
Mora te na talasima valjaju meni
Djonovi cipela gaze tvojim kalupom
Nadjes me na svim skrivenim mestima
Oci u daljini tvoj lik vide
Kilometri se tope tek tako
I plave zore se u sumrak pretvore
Jednim pogledom u oblake
Dzaba je…