Drugovi i drugarice,stigle su prve količine knjiga koje su namenjene za prodaju.🙂 Uz knjigu dobijate obeleživač u obliku ❤️,a cena je 880 dinara.Ko želi da kupi knjigu može preko maila: srkalisac@gmail.com da poruči ili da je lično kod mene preuzme.Za slanje na adresu je potrebno da mi ostavite vaše podatke i to ovim redosledom:
Ime Prezime
Adresa i broj stana
Mesto i poštanski broj
Kontakt telefon
Hvala na poverenju!Čitamo se 🙂❤️

Lebdiš mi ispred očiju kao jedini atom u sobi.
Taj zanos,
ta ljupka bol što zaustavlja vreme
i zamrzava prostor oko mene,
zbog nje poželim da se još sto puta rodim,
samo da bih opet uživao u kratkom dahu tebe.
Zato te uporno tražim ali se vrtim u krug
poput zmije koja ujeda samu sebe i umire
sopstvenim otrovom otrovana.
Znaš onaj osecaj kada ti je hladno ali
u istom trenutku goriš?!
Kao trenuci kišom i muzikom natopljeni
uprkos oluji koja je odnela skoro sve…
…A odnela si sebe više puta nego što to
želim da zapamtim…
I jebeš ga,nedostaješ mi.
Nedostaju mi i dani kada su stihovi tekli iz mene
ali nema ni traga mojoj inspiraciji i moraš
priznati da će biti tužno to što ćeš ostati
tek tamo neka moja melanholična tajna
i još tužnije je što ću ja tebi ostati tek tamo neki
privatni pesnik.
Sećanje je sigurno najteži način zaboravljanja
i od njega mi nema gore kazne,
jer kako da objasnim tebe koja nećeš doći
i sebe koji te uporno čeka?
Priče sa srećnim završetkom postoje
samo ako dvoje veruju u njih.
Zato prekini da mi lebdiš ispred očiju…

Imala si sirovi bluz na usnama
i sirotinjski tango u prstima.
Fatalna kombinacija za moju dušu
koja beži od dana kada sam se rodio
i samo je uspela do tebe da stigne.
Ovih godina nakon nas mi uspeva
samo da je za tugu vežem.
I ne,ne žalim se.
Čak je i tuga za tobom lepša nego
neka prividna sreća sa drugima.
Mana mi je jedino to što sam ostao
izgubljen bez tebe,
a izgubljene ljude obično koriste.
Tako su me neke strane žene vukle sebi
i žarko želele da vode ljubav sa mnom.
Obično bi one vodile a ja sam glumio ljubav.
No,ne brini…
Nikada te nisam ni sa jednom od njih prevario
jer čar je zaista samo u prepuštanju.
Od njih sam dobijao samo hladna jutra i
mamurne poglede,a to je opet duplo više
od onoga što sam im davao.
Zato još uvek čekam na tvoje usne koje je
lako ljubiti ali ih je teško imati,
zagrljaj ruku koje najiskrenije znaju grliti
i osećaj tebe na vrhovima prstiju.
Oni svakako postaju jedina čula u organizmu
kada si pored mene.
Samo pod njima mogu osetiti tu tužnu misao
koja se pleše,
tu duhovnu melanholiju koja se peva.
Taj sirovi bluz i sirotinjski tango
zbog kojih još uvek verujem da će vreme
opet početi da teče…

Juče si pogrešila broj telefona
Opet
Ne znam koga si birala da pozoveš
ali si dobila onog koga nisi htela
ili možda jesi
Opet
Juče sam se brzo javio na telefon
Opet
Ne znam da li si me slučajno pozvala
Ali sam se osećao bitnim što sam to ja
Ili možda nisam
Opet
Juče sam bio malo depresivan
Opet
Ne znam da li je do poziva
ali sam posle njega zaista bio odlično
ili možda nisam
Opet
Juče je bila nedelja
Dan u kojem se obično greše brojevi
I dobijaju oni koje ne želiš
Ili možda želiš
Dan koji u kalendaru neko zaokružuje crnom
ili možda crvenom olovkom
Opet

Podupirem srce između želja i stvarnosti
da ne bih opet zajebao sve,
pa ne pravim više planove,
pustim telo da se probudi i ostavim dan da teče.
Umoran sam od lažnih osećanja i igrica
u ovom ludom vremenu bez odricanja.
Delim samo još onu istu strast za životom.
Zbog toga sam prošlost batalio,
a budućnost me odavno ne zanima
jer je život samo danas.
Zato već dugo ne pretačem emocije u reči
a reči ne tiskam na papir
jer taj deo sebe što utisnem na hartiju
odavno nema ko da čita
i ne znam više da li si manipulacija ili inspiracija.
Boje još postoje samo kad zažmurim
ali na moju maštu i dalje možeš da računaš.
Još imam ono rame za smejanje,
ovo trošno srce što voli kao da je mlado,
dušu koja je srećna u nesreći
jer se hranim sitnicama.
Uvek mozeš nasloniti glavu na moju glavu i pokušati da čuješ sve melodije u njoj
koje ne umem da zapišem niti odsviram,
bar dok ne ubijem tog ludaka u sebi
koji u isto vreme nemo plače i smeje se.
Jebi ga,ponekad se mozak i telo baš grubo šale.
Ja odoh sad da odletim tamo
gde svi lutaju ali o tome ćute.

Samo da znaš,
jednom ćeš morati da odgovaraš
za sve ove godine bežanja,
izmicanja iz ruku,
curenja kroz prste,
farbanja boja u očima.
. . .
Samo da znaš,
jednom ćeš morati platiti
za svoje tvrdoglave godine samoće,
punih ruku jednine,
hladnih prsta promrzline,
prefarbane u očima mučnine.
. . .
Samo da ti kažem,
jednom ću ti aminovati
sve godine bežanja i samoće,
izmaklih ruku punih razine praznine,
kroz prazne prste curenja tišine,
mešanja u očima crnine.
. . .
Samo da znaš,
samo da ti kažem.
Jednom ću…

Znaš li,
ja sam tebi pisao pesme i pre nego što
sam te upoznao.
To su bile moje vizije i molitve.
Znao sam da postojiš tamo negde
i da ćeš jednom ušetati laganim korakom
iz mojih stihova u moj život.
Još tad mi se svidela ta simbioza
tvojih osmeha i pogleda.
Mogao sam nacrtati svaki delić tvoga bića,
svaku pegicu i ožiljak na koži a da te nisam
nikada ni u prolazu sreo.
Začudila bi se kako znam svaki kutak
na tvom,za mene,savršenom telu.
Sve sam video mnogo pre jer u
zamišljenoj tebi živeo sam i ja.
Mogao sam da radim bilo šta
ali sam odlučio da se zaljubim u tebe.
Tako će biti sve dok se jednom ne pojaviš
i tim nestvarnim usnama mi otvoriš oči.
Ne žurim više,samo tiho čekam.
Čekanje jeste sporo ali je zato ljubav strpljiva
I znam da ce jednog dana ili možda pre
sve opet imati smisla.
Od takvih želja i ne trebam više
sve dok delimo iste snove i svetove.
A znaš li koji je tvoj pravi svet?
Onaj što nastane kada sklopiš oči i
pogledaš u daljine.
Ljubav je voleti,čak i onda kad ništa ne dobijaš
jer ovo što čitas i ne pišu ruke…
Znaš li?

Znam,nećemo se više ponoviti ti i ja
čak i ako dođe do potopa svetskih razmera
jer, među nama se učvrstila nova vrsta tišine.
Imamo neki prećutni sporazum da
ne izustimo sve ono što nas tišti i boli
pa smo tako i u tugovanju našli način da funkcionišemo besprekorno,
a tišine i postoje zbog onih koji ne smeju
da ih prekinu.
Mi smo naše pomerili u nesagledivost.
Znam,negde i ti sediš sama sa mislima
pa prstom vrtiš u krug po rubu vinske čaše
i pitaš se da li si još želja svojoj želji.
Možda dolivaš istu tišinu u nju dok se praviš
da je sve OK
jer nema nikoga ko bi primetio da nije.
Sigurno te zasvrbe one tanke plave linijice
ispod kože svaki put kada pomisliš
da su iscurili svi naši gradovi od peska.
Možda u polubunilu nazdravljaš nama
kao što to rade ljudi kada se sećaju
nekoga ko im je bio drag.
Znam da tamo negde postojiš,
da ponekad kasno noću ukradeš od sna
neki deo mene
i da je to jedino što ti ostaje moje
jer nikada nismo rekli jedno drugom
ono što pociva zauvek na srcu.
Ali ako ikad budem držao trenutak
prošlosti u svojim rukama,
znam tačno šta ću u njemu učiniti
samo da ti pokazem kako izgleda
potreba imati te svaki dan.
Do tad…
Ostani da boliš kao tišina…

Probaj da zamisliš ovo.
Vreme stoji dok čekam na tebe.
Možda ne kopčaš ali imam taj dar
da zadremamo zajedno u mojim mislima i
vreme usporim toliko da se dani i nedelje
vraćaju unatrag.
Negujem naviku koja i dalje živi u meni,
da ti usnama pređem preko rebara
sve dok te golicanje ne probudi iz sna.
Poželim tad,a evo želim i sad,
da mi prsti počivaju zauvek na tebi.
Skrivam ispod ćebeta lutku sa tvojim likom
koju obožavam da bockam po celu noc
jer još uvek jedna dečačka ljubav počiva
baš na tvom ramenu,
u onom za mene stvorenom kalupu
između ključne kosti i vrata
i baš mi ta uvalica na njemu
ne dozvoljava da odrastem.
Znam da nisi svesna ali svaku noć kad se pojaviš
udariš tamo gde najmanje želiš,
pa me suze ispod kapaka opeku
a ja ih pustim jer nemam valjanog razloga
da ih zadržavam u njima.
Te proklete vrele kapi su večita
prva linija odbrane i poslednja nada.
Uvek me nateraju da,
sve ono što ti poželim reći,
obavezno udavim preko noći u sebi.
Možda zbog toga što smo na ljubav
gledali drugačijim pogledima ili smo
istim pogledom drugačije videli ljubav.
Zato ako možeš,pokloni mi još jednu noć
pa da kažem „Dosta“ željama i
uspavam ih zauvek pored sebe na jastuku.
Probaj da razumeš sve ovo i idi lutko.
Svakako si mi iscurila kroz prste kao pesak
od kojeg sam sebi jednom davno izvajao boginju.
I ne moraš da me budiš,
ionako ne spavam zbog tebe.
Samo idi.Predugo te čekaju kočije za bal.

Dok se ubrzano učvršćuju između nas,
ove naše se tišine odavno ne mere
danima i godinama.
Mere se slučajnim susretima
u kojima padne poneki osmeh i
dva pogleda od kojih jedan ima supermoć
da snažno grli i ljubi.
I tad mi se oči ritmično sudaraju u glavi
dok pokušavaju uhvatiti svaki delić tebe
samo zato jer sam brzopleto žrtvovao razum
pa sad sve ima smisla osim mene
jer ja živim laž a verujem u snove.
I ti snovi bi bili nekome dar.
Za mene su prokletstvo.
I oni se plaše jutra a ja njih
ali pristao sam na ove nemire i svemire u glavi,
na to da te grlim samo dok sanjam,
a rukama tražim po telima stranih žena,
pa imam grižu savesti jer sam nas zaljubio
i u sebi ugušio poriv da
moraš biti moja pošto-poto.
Izgleda nikad neću priznati
ali dopada mi se što ponekad imam
privremenu kontrolu nad svojim životom
i dozvoljavam razumu kratkotrajnu sreću
iako je postao veoma otporan na radost.
Zato,puštam prazninu da ostane praznina,
čežnja da ostane čežnja
dok u tišinama iščekujem svetlost.
Ne brini.Držim se.
Još se samo ponekad osetim slab.
Negde pred zoru kad je najtiše.
A ti?
Kako dišeš ovih jutara?

• 

Neće se ni ova noć bogzna kako završiti.
Osećaj će biti praznan kao cela godina
Zato ću večeras raditi svašta…
Kitiću muzikante prokletim notama
Igrati stiskavac sa svojom čašom
Šaputaću vinu najlepše stihove
Osmehivati konobarima posle svake ture
Nazdravljati svima koji me čudno pogledaju
Bežati od onih koje očima zavode
Diviti se skladu parova pored mene
Misliti o jednim očima
Maštati o davno poljubljenim usnama
Drhtati svaki put kad mi stigne poruka
Neizvesno bacati pogled ka vratima
U poslednjem trenutku pre ponoći
opet pomisliti na tebe…
I evo obećavam
Više nikada to neću učiniti…
Ove godine
A tebi ako ne zazvoni telefon u ponoć…
Znaj
To sam ja.

Rekla si mi par puta:
„Ti si sve ono što želim a nemam.“
U međuvremenu sam ti postao sve ono
što si mogla da imaš ali nisi dovoljno želela.
Samo put kojim nisi pošla.
Poput sveće što se gasi i u meni je nešto
predugo tinjalo pa dogorelo.
Sad mi mozak isključuje sva osećanja i
počinjem da se ponašam racionalno,
a to je ono što sam najmanje hteo,
pa me iz nekih ličnih razloga što leže na duši
nema odavno.
Osećam kako ti je život nastavio da napreduje.
Moj se život i dalje povremeno vrti oko tvoga,
a slutio sam da će mi sloboda doneti mir.
Nadam se da neću ispasti sebičan
ako te budem i ubuduće često ignorisao?
Ponekad pomislim da je džaba što o tebi ćutim
kad me pijana slova odaju
jer konstantno žulja ono zgužvano srce
ispod rebara što još katkad uspeva da piše,
mada te neću više tražiti i neću pratiti.
Shvatio sam da je neznanje blaženstvo,
a ti ćeš mi oprostiti što sam prestao da čekam na tebe,
jer sad je preda mnom jedna ozbiljna stvar
koju treba neodložno da obavim.
Život se zove.
I opet ću početi da ga volim,
čak ću i dane prestati unazad da brojim,
a ti samo budi srećna toliko da te boli.
I ne,nisam postao hrabar.
Navikao da ne plačem dok te u mislima krojim.

• 

Ne znam iskreno šta je teže.
Da li to što nas dele kilometri i životi
ili što nas još samo stihovi spajaju.
Ali ne vredi opet očekivati priliku
jer kosmos zna da spoji nespojivo
mada retko pruža drugu šansu
I ne postoji način da ti se javim
zato što više ne živimo u istom univerzumu
a trajemo još samo u nekim nadama
Ili su to možda samo zablude čoveka
koji je još uvek dečački zaljubljen.
Ipak,ide jesen i zima za njom.
Konačno će ovaj nagon za drhtanje
dobiti opravdanje i smisao.
I ukrotiće se ona divlja ptica u kavezu u
mom stomaku što se gnezdi već godinima.
Rodiće se opet slučajno neka nada,
kao cvet kad procveta a vreme mu nije.
I noge neće prestajati da igraju
niti će usta prestati da gutaju vino.
Sve će izgledati svasvim normalno,
a neće biti ni malo jer svaki trenutak
uporno vrišti za tobom,
mada,ne mora se baš sve reći naglas.
Ne brini,još uvek čuvam tvoj greh i
kao saučesnik spreman sam da gorim
mada ponekad mrzim jako sebe
što te i dalje,onako bez razloga,…

• 

Ostale su samo sentimentalne sitnice koje
podsećaju na naše zajedničko vreme
zbog kojeg sad luduju osećanja
Prazna pakla cigareta i par knjiga poezije
Ne znam zašto ih još uvek gledam
Valjda stare navike koje me čine srećnim
jako teško umiru
a srećan sam još kada pomislim da možda ponekad i ti sediš pored prozora
i gledaš u isti zvezdani mozaik koji nas spaja
u tvom životu od milion boja
Ali to samo znaju oni srećnici koji imaju
privilegiju da te posmatraju svaki dan
A sećam se kada su naše oči sijale
poput zvezda dok su igrale tango
stojeći jedno naspram drugih
i opet mi se čini da bih mogao gledati
ceo dan u njih a da ne trepnem
Čak i onda kada smo se zagrlili i pogledali
poslednji put,znao sam da je sve vredelo
mada su se u tom pogledu jedna vrata
zauvek zatvorila
Sad pokušavam da otvorim neka nova
jednom sasvim drugom životu
Životu koji jutrom ne počinje pored praznog jastuka i koji se uveče ne završava
sa glavom nabijenom u tom istom jastuku
Pomislim često da smo svi zaglavljeni u žalosti
i kako nikada nećemo priznati da ne plivamo
već da se davimo u njoj…
Izvini ali sad moram biti na mestima na kojima
te nikada neću sresti ni videti
Tamo sigurno ne mogu da budem bilo kakav
izvor tvoje nesreće i boli kao što i ti nećeš
moći da budeš meni
Smatraj da od sada zajednička sudbina
više nije u našim rukama
Neka nam je prosto dušama što je ovako ispalo
Pazi samo da ti tišina ne postane najglasnija
Ona zna mučki da ubije sve sentimentalne
sitnice koje ti jedino od svega ostanu…

• 

Nema me više u tvojim rečima,
nema ni u mislima.
Još manje sam sećanje.
Tvoji su prozori zaključani iznutra,
ne puštaju moj glas da dođe do tebe.
Ispod tvojih kapaka više ništa ne žulja,
tišinama ništa ne odzvanja,
u ćutanjima je samo svemirski muk,
jer ti već odavno nisi stvarna.
Živiš još samo kao reč na mom papiru,
sve dok tinta ne izbledi skroz,
kao rif koji se lako pamti a brzo zaboravi
Mada,uvek ćeš biti neko ko je dopirao do
mojih delova tela za koje sam mislio da
ne postoje više.
I na tome sam ti večno zahvalan
ali kao što je ljubav došla prirodno i neizbežno
tako će zaborav neminovno da je zameni.
I to je ok.Skroz je ok.
Nekada se samo moraš izmiriti sa sudbinom
a kad ne ide,
uvek je tu vino kao prividni saveznik,
bar dok se iluzorna slika ne zamuti do kraja
i ne postane crna uz dozu razlivene boli.
Ni to nije toliko strašno,
jer i bol je samo slabost koja napusti
telo kad-tad,
obično kad se razum izbavi iz zamke nostalgije,
a srce opet počne tući mirnim ritmom
bez da uzaludno lomi rebra.
Tad shvatiš šta hoceš od života.
Evo ja ovako umoran od svoje upornosti
i konstantnih razočarenja,
ostaću asketa koji se iz ličnih pobuda
odrekao svih satisfakcija ljubavi.
A ti…???
Ustvari neću da znam.
Ostavi me u blaženom neznanju.
Ipak si ti samo reč na papiru,
samo rif koji se lako pamti…

Znam da sam socijalno neprilagođen
sa ovakvim ponašanjem ali
hronično sam nostalgičan za životom
pre tebe u kojem sam bio samo živ.
Svaki pokušaj da više volim sebe od tebe
se pretvori u potpuni promašaj.
Ne ide mi nikako da te zaboravim,lutko,
i da tvoj lik izbacim iz svoje bajke.
Izmaštam te u glavi lako,pa se ne pomeram
da ne bih pokvario tu idealnu sliku
jer bili smo nalik nekoj sirovoj privlačnosti nesavršenosti onda kada su nam se pogledi ščepali,pa se nisu nikad više pustili.
Pogledi koji odmah razoružavaju i ogole dušu.
Jako se plašim da će sledeći susret naših očiju biti najveći ispit morala do sad,a moram ti priznati da me u zadnje vreme pogođa kao grom,
to koliko mi nedostaješ.
Jebeš ga,retki su trenutci sreće ,
kao zrak sunca po tmurnom danu.
Mada,misli mogu putovati kilometrima,
a želja tinjati godinama,
ipak ti mogu uskratiti sebe
ali nikad slobodu.
Za razliku od mene,nju si uvek imala.
Zato se ovako ubog često zapitam…
Novi početak u ovim godinama?!
Ne znam da li ga zaslužujem,
mada,ne znam ni da li se ljubav može zaslužiti.
Ponudiću opet srce u dobrotvorne svrhe.
Svakako meni više ne pripada.
Bez njega sam naučio da živim,
a bez tebe…
Ma nemoj ni da pitaš…

Zaustavljena na pola puta do neba,
još uvek želja dere dlan.
A želeo sam tebe koja mi je otvorila neke
nove poglede na svet ali ti nisi želela
toliko jako da bi ostala u njemu.
Voleo sam izgleda i za tebe i za sebe
dok si bila u mom životu živa-trodimenzionalna.
Zato se sad plašim svake koja bi me mogla
voleti pa spuštam pogled na dole i sabiram misli,
a uglavnom pokušavam da isplačem oči.
Biću srećan ako ovo moje prerano ostarelo
srce i dalje bude kucalo jer
dok tražim put oporavka od tebe,
shvatam da je on kružnog smera i
da se ustvari uvek tebi vratim na njemu.
Ponekad su potrebni dani da me se setiš,
da samo pomisliš na mene,
dok ja ustajam i ležem sa tobom u glavi.
I ne krivim te zbog toga,ne.
Svako treba da ima svoju listu prioriteta
kako u srcu tako i u životu.
Naučio sam da osećam tvoje prisustvo
kao neki dar.
Ušao sam ti u um i znao ti dušu
više nego što bi ti to prijalo.
Ako mi jednom dozvoliš,naučiću te
kako se vode svi emotivni ratovi u glavi
mada ne znam kako se dobijaju.
Šta više,kada malo bolje razmislim,
shvatam da sam sám sebe porazio.
Bolje je da te od sad,
kao što ti mene,samo odćutim
u ovim godinama koje nam
sem tišina neće ništa doneti.

Juče sam jednu devojku oslovio sa
tvojim imenom.
Ne jednom nego dva puta čak.
Prvi put kada sam to učinio pitala me je:
„Ko ti je ta?“.
Nisam hteo da je lažem pa sam rekao
da si mi ti jedna jako draga osoba
koja nije više u mom životu.
Stvarno nisam slagao.
Nema te više koliko mi osećaj govori.
-„Misliš li da se i njoj nekad omakne
ime tvoje pred nekim drugim?“
-„Ne verujem.Nije kad je trebalo,pa onda
zašto bi sad?“
I dalje je nisam lagao.
Kada sam je drugi put nazvao imenom tvojim,
nije više ništa pitala već je samo
konstatovala da si mi baš,baš
bila neko poseban i bitan u životu.
Opet nisam hteo da je lažem pa sam
samo klimnuo glavom.
I sve bi to prošlo Ok da mi usne nisu
i treci put formirale oblik u prvo slovo
tvoga imena koje umalo da opet izgovorim.
Na kraju smo shvatili oboje da ne vredi
više forsirati razgovor među nama jer
ona u meni gleda muškarca
zaljubljenog u duha,
a ja u njoj i dalje gledam tebe.
I pošto ne volim da lažem,
mirno sam joj mahnuo bez reči
plašeći se da ne namestim usne u slovo,
znaš već koje,
ako krenem da izustim bilo šta iz usta.
Okrenula se i otišla.
Ovih dana mi pantomima ide bolje od reči.

• 

Ne znam da li si primetila ali umem da te
gledam na poseban način i promatram
svaki pokret tvoje glave i očiju.
Čak i onda kada smo se dotakli dok mi se
poljubac sa razumom rastopio u svaku poru
na tvojoj koži,a ja pretvorio u živo pulsiranje.
I tad sam te gledao,koliko mi je srce dozvolilo, kao boginju čiji sam dah trebao izmešati
sa svojim dahom.
Želim da te opet ljubim ali ovaj put polako,
centimetar po centimetar,poput plime,
sve dok ne osetiš zanosnu nemoć požude.
Sve dok od boginje ne postaneš jagnje.
Sve dok ne upadnemo u ono stanje
nalik snevanju koje navire u sitne sate.
Još uvek kad mi se oči napune tobom
oko mene prskaju milioni malih vatrometa
koje su jednom u mojoj kosi
zapalili tvoji upleteni prsti.
Onda me zabole sva mesta na telu koja nisi
ljubila a za koja nisam ni znao da mogu boleti
(a onim poljubljenim se čini kao da je
prošlo tri života kako si ih celivala usnama).
Tada ovaj lažni osmeh nalepljen na lice
toliko razvuče kožu da me pocne peckati.
Još te ilizija sreće ponekad pored mene stvori
ali nekad treba nadljudska snaga samo
da bi se preživeo dan,
a kamoli da te opet zamislim-Boginjo,
iako sam talac tvoje sudbine koju ne mogu
da kontrolišem.
Srce ti jače lupa nego obično dok čitaš?
Izdahni prvo bol i pitaj ga šta želi.
Ja bih samo da te gledam i promatram
na moj poseban način.
Dobro,možda bih i opet da mešamo dah
sve dok od boginje ne postaneš jagnje.

Moram ti priznati ovo.
Plašim se ponekad ovih tišina.
Plašim se kad ćutiš.
Kad ćutim.
Sve se bojim da neko od nas dvoje
to možda pogrešno radi.
Ja zbog tebe,a ti zbog ko zna čega ili koga.
Plašim se toliko da ti ne smem ni pisati.
Možda više ne voliš to.
Možda ti neko bolje piše od mene pa
ti lepše u pesmama ugađa.
Ja te još samo ponekad rečima pomerim
i to je sve što mogu,mada nisam siguran da
i u njima uživaš kao nekad.
Možda bi nekoj drugoj ženi prijalo to
da svaki dan pročita par stihova o sebi…
Tebi ne prija više,izgleda.
Mada,znam da ih čitaš.
Znam i da znaš da to je ljubav.
Znam i da ćeš ih prećutati.
Strah me da te ne čine srećnom više,
a srećna bi bila možda jedino ona koju bih
mogao kao tebe voleti.
Zato se i plašim ovih tišina.
One samo rađaju pitanja,
a ja se pitam na čijem si nebu zvezda sad
i koliko nas sunčevih godina razdvaja.
Koliko reči mora čovek da odćuti i
koliko bola mora da proguta zbog toga.
Zato se plašim kad ćutiš,kad ćutim
jer sigurno neko od nas to pogrešno radi.

Kad me sretneš sledeći put,
zagrli me onako jako,iskreno.
Znaš da ne podnosim blage stiske ruku
i mekane zagrljaje.
Želim da se iz mojih grudi prelije u tvoje
sav onaj grč koji ih godinama steže
i skuplja kožu na broj manje.
Kada me opet jednom sretneš,
poljubi me u obraz nežno,
a opet toliko dugo da to bude poljubac
na granici između prijatelja i ljubavnika.
Zadrži usne na meni sve dok nam se
temperature tela ne izjednače.
Meni samo dopusti da poljubim onu jamicu
između ključne kosti i vrata jer to je idealan
kalup u koji moje usne perfektno staju.
Kada te zagrlim sledeći put,dopusti mi da
ti omirišem kosu,onako kao ovisnik,
kao da udišem neku zabranjenu drogu.
Dopusti da je ušmrknem i upijem u sebe
kako bi što duže njen miris ostao u meni.
Neću dati da mi vreme opet ispere nozdrve.
A kada budeš odlazila od mene,
okreni se samo jednom,pogledaj ravno u oči
i pokušaj da me dobro zapamtiš
i poslednji pogled moj da upamtiš,
jer ko zna,možda će ti na kraju
to jedino od mene ostati
ako me nikad više ne sretneš.

Kad se ponoć udruži sa mislima
pa krenu da stiskaju vrat sve do suza
i teraju na plač
jer si prodangubio još jedan dan bez nje.
Pokušavaš da pobegneš ali
jebena soba postaje lavirint
u kojem se stalno vrtiš u krug.
Jedino što ostaje je da u ćosku skupiš noge,
nasloniš glavu na kolena i pojačaš gramofon.
Tu je i flaša lošeg vina da te što pre otruje
pa da se do jutra okrećeš zajedno sa tamom i
sobom u smeru ploče koja preskače
na istom refrenu pesme.
Grizeš tad usne do krvi dok nemo posmatraš
razbacane fotografije iz prošlih dana.
U ruci stiskaš instiktivno neki suvenir
koji si od srca dobio na poklon.
U glavi statička buka od koje
ne čuješ ni otkucaje sopstvenog srca.
Ne smeš da pogledaš na plafon
plašeći se šta sve sa njega moze sići.
U poluludilu opsuješ život i sudbinu
pa trgneš na ex sav onaj otrov iz flaše.
Onda negde pred zoru,
kad su senke najveselije,
pokušavaš da sakupiš parčiće sebe,
rasute prethodnog dana,
kako bi i sledećeg jutra ličio na živog čoveka.
Ujutro si nem i pomalo srećan
jer će noć ponovo pasti,
a ti ćeš tad u svom ludilu
opet biti najbliže njoj.

• 

Znam da često zaključiš kako je život kratak
ali toga smo svi svesni.
A da li si se ikad zapitala jesmo li možda
baš nas dvoje jedno drugom prilika u njemu?!
Šta ako sam ja tebi odnosno ti meni
onaj neko ko bi nas za ceo život usrećio?!
Pomisliš li nekad da smo u nekom drugom
univerzumu mogli biti jako srećni?
Sećaš se da obožavam tvoje iznenadne osmehe
i ona tri savršena reda podočnjaka što se šire
u kraju očiju,kao da su rukom nacrtani.
One usne meke kao šapat.
Znaš li da tu tvoju kosu kada vidim
prosto poželim da je prstima razbarušim
pre nego što ti glava padne na moje grudi.
Znam da si mrzela moje optimistične
izlive ljubavi prema tvom biću ali
znam i da ti je prijalo to što se mogu
zaljubiti u najmanji nedostatak na tebi.
Od rupice na obrazu pa do ožiljka na stomaku.
Onda se zapitam,
da li te je neko skoro uhvatio za ruke,
pogledao u oči i rekao iskreno-Volim te.
Jer tebe voleti je mnogo lakše nego te imati.
Stajati oči u oči sa naočitom ženom je
uvek bilo poput vođenja ljubavi,
a ti si upravo savršen prototip takve.
Nikada nisam negovao bol niti ga obuzdavao.
Uvek sam bio sklon ispadima,
piću i bog zna čemu sve,
samo da zaboravim.
Uglavnom sam uspevao u tome sve dok
nisi ušeta u moj život.
Sad pokušavam,i uglavnom ne uspevam,
da nas smestim pod senku zaborava.
Ako te zanima dokle sam stigao u tome,
šapnuću ti kad mi budeš opet u rukama
Ti se do tad samo čuvaj i pazi.
Neko ne može da živi bez tebe takve
u ovom životu što je prekratak.

• 

Hroničar sam svoga propadanja,
svedok okamenjivanja srca i duše
negde tamo na pragu tvoga sveta.
Sad me jedino senka prati danju
mada i ona ponekad pobegne
plašeći se povremenih užitaka.
Tužnih očiju ali dostojnog osmeha
još ponekad u snu padnem na isti trik
u kojem isprosim od tebe po neku
mrvicu ljubavi.
Pod jastukom još čuvam onu knjigu
što si mi je darivala
i u njoj umesto posvete ostavila
jednu grančicu lavande da mi tobom miriše
pa se zapitam spavaš li i ti u onoj majici
koju sam ti poklonio i da li noću u njoj
još uvek mešaš san i maštu.
Znam da su ti neke moje reči prijale,
a neke su te pak zabolele
ali oprostićeš mi
jer znaš kako mi niko ne može zameriti
da maštam o budućnosti koje nema više.
Iako mi život uporno planove kvari,
verujem da će ga karma nekad izbalansirati.
Nema veze što mi nikada nećeš biti nevesta.
Tvoje DA sam već jednom osetio na usnama
i zbog toga niko nije kriv,osim mene.
Sve dok te priželjkujem konstantno
umeću da postojim makar vizuelno.
Šta ću kad je želja za tobom večna,
a ruke mi vezane bodljikavom žicom.
Mada sreća samo još u snu stanuje,
verujem da ako nam je suđeno,
sigurno ćemo se opet sresti i nju naći.
Ja ću tako,a ti vidi pa probaj da
odustaneš od želje i vratiš sebi mir.
Ako uspeš,
molim te,pošalji mi recept.

• 

Život nam lagano otkida dane
koje smo jednom namenili sebi
ali mi ih tvrdoglavo trošimo na ćutanje.
Zar ne misliš da je previše bilo
bojkota svih prethodnih godina?!
Srce već svakako štrajkuje i
bezuslovno odbija da radi za glavu.
Isto kao kada jutrom podigneš oči
ka oblacima i zažmuriš u inat danu.
Kao kada slušaš veselu muziku,a
tužne ti note jure mislima.
Tišina mi samo pojačava čula pa
ponekad imam osećaj da si kraj mene.
Ponekad se ispričamo dodirima i
dotaknemo pogledima odbijajući da
priznam sebi to bunilo na javi,
a čini mi se,
mada nikad nije bilo,
jedino bih mogao da budem sa tobom.
Da sam bio uporniji mogao sam nam
pokloniti jedan posve zaslužen život
ali od svih poklona na svetu,ja sam ti
poklonio samo slova.
Možda nije najorginalnije što mogu
darivati ali je svakako najiskrenije.
U svakom slučaju ti je ime zauvek izvezeno
najfinijim stihovima u pesmama.
Zato prekini tišine,
odluči pa mi kazi:
Hoćemo li do kraja ili do beskraja?
Samo me nemoj slagati!
Previše je njih učinilo to.

• 

Ne volim te jer si to što jesi.
Volim te jer sam samo svoj
kada si pored mene.
Celina koju nijedna sila ne pomeri.
Ali si i ona druga polovina mene
koja mi hronično fali.
Ona polovica srca što preskače sama
dok čeka da joj opet prišiju deo
koji joj je jednom otkinut.
Moja si najlepša prošlost i
u njoj jednom obećana budućnost.
Ti si ona druga ruka na ramenu.
Oni tanki prsti što se zapliću u moje.
Glava što mi na grudima osluškuje
ritam sopstvene aritmije.
Moja si i senka što me verno prati.
Neujednačeno disanje i to si.
Bezobrazan dah na vratu i
blagi ugriz zuba na njemu.
Rasuta si kosa na perjanom jastuku
koja sija sjajem sopstvene mesečine.
Poslednji šapat koji čuješ
pre nego zatvoriš oči.
U mom krilu si ukalupljena guza što
bezbrižno spava celu noć.
Jutarnja si harmonija na krevetu uz
kafu i cigaretu sa par stihova poezije.
Nežan si poljubac u čelo koji ti govori
da ću se vratiti kada posle njega odem.
Isprepletena nit u mojoj glavi što je
jednom izvezla naš savršen svet.
Život koji je prekratak u poređenju
sa trenutkom naših spojenih usana.
Enigma nežnih zagrljaja zbog kojeg
ceo univerzum izgleda vrlo prost.
Sve si to kada si pored mene.
Nažalost,
moja si tišina i daljina koje polako
uvlače svoje hladne šake među nas,
dok ti ja negde daleko prepričavam
još jedan svoj savršen polusan.

• 

Ne znam gde će mi sutra biti kuća
ali znam da će mi dom uvek biti
tamo gde počiva senka tvoja.
Navići ću se na neka ravnodušna
jutra bez posebne želje za danom.
I noći će mi možda lakše padati
ako od njih ne budem ništa tražio.
Samo ću se plašiti snova i onoga
što mi redovno dolazi u njima.
Nad snovima neću nikad imati starateljstvo.
Pokušavaću da zavaravam razum i
da bih zadržao tebe pored mene
moraću naučiti da te se odričem.
U nekom drugom životu će se možda
naći svet u kojem bićemo zajedno,
ako smo već u ovom osuđeni na
apatiju uzrokovanu jakim,obostranim nedostajanjem drugog bića pored sebe.
To će biti svet koji nije imaginaran
kao što je ovaj sad.
Shvatiću jednom da je patnja besmislena.
Skoro isto kao i ljubav.
Samo degenerativna promena u životu
u kojem,iako smo povezani,
svako ima svoju sudbinu.
Možda su oni srećni ljudi uvek u pravu
kada tvrde drugačije
ali nemamo svi iste karte u rukama.
A opet,možda ih sudbina bolje
promeša sledeći krug.
Naravno,ako ga bude.
Verujem,
jer jedino mi to ostaje,
da postoje neki drugi svetovi…

• 

Zavoleo sam tugu vremenom i
ono što me najviše boli.
Naučio sam da osluškujem tišine.
Da u njima čujem umirujuće šapate.
Obrišem tako pokoju suzu ako krene da
curi bez prethodne najave dok slušam
glas nečijih tuđih stihova u pesmi.
Zavolim neke strane reči
koje mi se učine toliko bliske
pa se setim kako su
bogovi nekada i nas voleli
onda kada smo im krali dane i
nezasito trošili sate samo na nas.
I opet pomislim kako bih rado gubio
vreme sa tobom u našem izmišljenom raju
i kako bih se opet svađao sa prisebnosti
jer razum ne može uvek da opravda
sve razloge zbog kojih ga srce ne sluša.
Zato ono ponekad preskoči,zatreperi,
a da se mi tu ništa i ne pitamo.
Ali malo po malo,dan po dan,
sve ono što želimo,
na kraju uvek nađe put do nas
i mada nedovršene ljubavi
uvek ostavljaju rane,
a svaka rana ima svoju tamu,
čovek se iznenađujece lako
navikne na tu nijansu tamne.
I to je sasvim OK.
Seti se samo kad ti se sve učini crno
da je uvek pred svitanje najmračnije.

• 

Opet ćemo se sresti.
Siguran sam u to.
Pogledaćemo se ravno u oči
pa onda zabiti glave u dlanove
dok pokušavamo sebi objasniti
kako smo dozvolili da tako ostarimo
i pitaćemo se gde je nestalo ono:
„Ma ima vremena“.
Shvatićemo da smo zabludno živeli
i da je život tek par uzdaha duše.
Mokrim očima ćemo tad jedno drugom
tražiti oproštaj što smo godine jedino
trošili na cepanje stranica snova
dok je život prolazio pored nas.
Srešćemo se opet i rećićeš mi:
„Mrzim kada si u pravu“,
a nije mi bilo teško shvatiti da u životu
postoje samo prilike i vreme.
Vreme prolazi jer mu je to jedini posao,
odlazi,nestaje i ne vraća se,
a prilike propuštamo svesno samo mi
nerazmišljajući da ćemo se kajati nekad
niti da će sećanja na njih ostati jedino
što ćemo pod stare dane imati kraj sebe.
Čudiš se što ovih dana nemaš
volje za bilo čime…
Ne brini.
To samo stariš.
Ništa strašno.
Ali srešćemo se opet jednom…

• 

Gotovo se i ne sećam života pre tebe,
a možda nisam ni bio živ
ali se sećam svakog stiha tebi napisanog.
Nisu to baš neke poeme.
Neke pesme moraš pijana da pročitaš.
Neke suze ćeš umesto reči prosuti.
Nemoj samo opet uobražavati da zanaš
šta mislim i osećam
jer ćeš ponovo pogrešiti.
To samo ja dobro znam
ali o tome ćemo neki drugi put.
Ponekad teško dišem kada pišem,
mada,lako je napisati pesmu
i drago mi je što imam kome.
Stihovi do tebe sporo putuju ali te
uvek pronađu kad im se najmanje nadaš.
Dve godine ili dva života,
k’o da je to bitno.
Čujem kako se prijatelji brinu
da nisam malko skrenuo.
Kažu da im nije normalno to što
često prebrojavam oblake i
što se smejem dok pada kiša.
Kažu i da pričam sam sa sobom.
A ne znaju da postoji jedna cela
ljubavna dimenzija između oblaka i kiše.
Ne znaju ni to da je nezavršena strast
gora od proživljene.
Jedino ću im priznati bolest koja se zove
-život bez tebe.
A ti…
Mazi u ponoć svaki stih tebi napisan
sve dok listovi ne završe na groblju reči.
A ja…
Ja ću ostati samo pesnik koji
gladuje sa svojim rečima jer
se i dalje ne sećam života pre tebe.

Lakše dođem do tebe u pesmama.
Tamo si moja,tamo ti svašta radim.
Tamo budiš u meni ono što spava odavno
pa umaštam štošta i slova mi se zamute.
Tamo ti kroz prste milujem kosu
i lagano prelazim od vrata do ramena,
niz ruku do prstiju pa do jagodica.
Onda isto to ali unazad sve dok se
ne stvori tanak sloj elektriciteta između
tvoje i moje kože.
Tamo žmuriš pa ti nosem diram
nosić i posmatram grimase na tvom licu.
Tamo uvek zaspeš na kraju dok te mazim,
a ja ti gledam telo toliko dugo dogod
dobro ne zapamtim svaki detalj na njemu.
Tamo te ne budim dok ne pomazim svaki
ožiljak i ne izljubim sve mladeže na koži.
Tamo dišemo ponekad ujednačeno,
a nekada bezobrazno uzdišemo istim taktom.
Tamo ti na kraju stavljam ruku na obraz
čekajući da otvoriš oči,
zatim i prst na usne da ne kažeš ništa,
a u očima ti gledam reakciju dok ti se
topla koža boje kajsije ispod svilene
spavaćice lagano zateže i ježi.
Tamo si jako nemirna,
katkad više i od moje mašte.
Nekada zaneseno-drska na momente,
a onda vrlo maštovita u žaru dodira.
Sve u svemu,tamo smo i lepo nam je.
Sve u svemu,živimo dok je pesama.
Sve u svemu,postojimo.

• 

Juče sam nas sreo na reci.
Sedeli smo na obali i gledali u nju.
Bili smo zagrljeni,nasmejani.
Ti si bila majski lepa,
sveža kao proleće što traje.
Smejali smo se nečemu i
izgledali kao nekad zaljubljeni.
Meni je srce ludački udaralo
dok sam pokušavao da umirim
igranje trepavica na tvom dahu.
…
Juče sam nas ugledao na reci.
Vidim imaš novu tetovažu.
I ja imam novi pirsing.
Nisam nas dugo video zajedno
pa mi nekako izgledamo čudno.
Ne znam kada smo to ostarili
ni otkud mi ponovo skupa.
Ali bili smo srećni.
Čitao sam ti knjigu dok si mi
držala glavu na ukalupljenom ramenu.
…
Juče sam nas na trenutak sreo na reci.
Izgleda da su se naša lutanja ukrstila
i da su naše tišine opet propričale.
Hteo sam nešto da nas pitam
ali mi se uvek usta osuše pored reke
i ostanem nem pred njenom veličinom
ili tvojom veličinom.
Evo ne znam ni sam sad.
Posle je bakarno sunce oteklo nizvodno
i bleda slika nas dvoje sa njim.
Verujem da sam nas juče sreo na reci…

• 

Progledam ponekad,
obično to bude kasno iza ponoći…
Kad se stiša svet,
pogase svi glasovi u glavi,
zavladaju tišine.
Nekad su bolele jako…
Više ne!
Soba poluprazna, u njoj najviše dima
i previše tebe.
Ležim na leđima…
Jedan težak udah,
tup pogled u plafon.
Na njemu ceo svet.
I miris prve majske kiše
i ukus prvih trešanja,
a kiša je nekako nikad lepše padala,
činilo se samo za nas.
Činilo se kao u filmu.
Mokra pripijena sa očima punih tebe.
Nikad takva kiša više neće pasti.
Nikad i nikome.
Šćućurena uz te grudi,
a tamo …
Tuklo je 600 na sat…
Osetila sam svaki otkucaj tvog srca.
Hej znaš li kad jako zažmurim,
osetim i sada taj čvrst zagrljaj,
znam nikad me ne bi pustio…
I da se svet raspada,
činilo se, da ne bi se pomerio.
Samo bi jače stegao moje telo i
usne bliže primakao.
Osećam i miris naše kiše,
i ukus prvih trešanja.
Hej znas li …
Da još uvek si tu,
kada je jako mrak,
siđes sa plafona.
Čujem ti dah.

• 

Volim te na načine kojima te nikada
niko nije voleo,
razlozima koje nikada nisi čula.
Volim te duže no što misliš i
kraće nego što će mi život dozvoliti.
Volim što se planeta zbog tebe
sporije okreće i
što delimo isto nebo,oblake.
Volim i boje mada su one
uvek bile tvoje jer ja imam crnu koja je
moja zabranjena nijansa duše.
Ipak,bojio bih opet svet u tvojim očima.
A te oči blede boje karamele,
toliko magične,
još uvek teraju vazduh
da pucketa poput igle na vinilu.
Volim što ti glas čujem u vetru,
što ga se ne plašiš i znam
da bi sa mnom opet naivno
puštala zmajeve niz njega.
Volim ovu zemlju po kojoj
zajedno hodimo i čekamo puteve
da nam se još jednom sretnu.
Volim i načine na koje me
„kao“ ne primećuješ i to
što si postala moj dobri duh
koji me stalno uhodi.
Ti se i dalje pravi da me ne čuješ,
ali ja ću te svakako prositi
sve dok ne pristaneš.
Volim znaj i to sve.
Samo pazi da nam ne iscuri sav pesak
jer se plašim još jedino toga
da neće biti nikoga ko bi
za nas okrenuo peščanik.

• 

Odlazim…
Odlazim jer ne želim mrvice tebe.
Ne želim deliće povremene sreće,
retke momente kad misliš o meni.
Ne želim da znaš da te želim
pa da se samo time opet zadovoljavaš.
Dosta je bilo lažne nade,
ovog puta stvarno…
Odlazim sad…
Nakupi se tako bola u nogama,
grčeva u stopalima,tuge u očima
od zaludnog traženja,hodanja
i praznih pogleda.
Mora se tad stati,razmisliti
da li ostati ili otići.
Ali ja eto…
Odlazim sad….
Odlazim i od tebe i od sebe.
Odlazim od nas u nekom drugom smeru.
Smeru u kojem ne vidim svetlo
ali razlikujem nijanse crne boje.
Ostavljam i snove da ih zora udavi,
na onom praznom jastuku kraj mog,
na toj usamljenoj strani postelje.
Odlazim sad…
Mada ti i ovo moram kazati.
Nisi mi uzela sve.
Ostalo me je u taman toliko delova
da me neka druga može sastaviti.
Nisam ti ni rekao sve.
Ostalo je u meni tebe taman toliko
da ću te pred svakom drugom prećutati.
Odlazim sad…

• 

Ostao je još prst vina u flaši
pored sveće koja umire i
dogoreli filter cigarete u prepunoj piksli.
Ostao sam i Ja kao jedina anomalija tu
sa borama prerano produbljenim i
kožom ispucalom od uspomena.
Nemoćan da opet poletim zbog
previše puta lomljenih krila.
Iscrpljen od molitvi koje više ne vrede.
Utučen kao pas na lancu
koji je ostao željan svega.
Polako postajem štene umiljato i
spremno da ugrize bez razloga.
Već odavno ničije „Dobro jutro“ i „Laku noć“.
Pokušavam da sakupim delove sebe,
mrvice neke prošle ljubavi,
parčiće uzalud izmaštane budućnosti,
tanke niti neke obećane sreće.
Krvav trag duše za sobom vučem i
tragam za nečim,
ni sam ne znam čim,
kao da mi jedna sudbina nije dovoljna.
Ubijaju me nerealna razmišljanja i mašta.
Dokrajčiće me sopstveni optimizam.
A vina više nema u flaši
i sveća je odavno umrla.
Još samo nešto dogoreva u meni.
Mora biti,ko zna koji po redu,
pokušaj da te zaboravim.
Možda mi i uspe onda kada
ovi nežni otkucaji srca jednom budu
utisnuli na hartiju sve ono što stoji
na njemu ovih nekoliko godina.
Naravno,ako duša pre toga
do kraja ne iskrvari…

• 

Jebi ga…
Ponekad sevneš pred očima
Neko te spomene
Onako uz put
Ili te alkohol donese meni
Ili ja idem ka tebi
Ne znam više ni sam
Ali
Jebi ga…
Ponekad zasvrbiš u suzama
Neko zaliči na tebe
Onako slučajno
Ili me alkohol seti na tebe
Ili se vec prisetim
Ne znam ni sam tad
Ali
Jebi ga…
Ponekad vrisneš u ustima
Nekog dozivaju tvojim imenom
Onako iznenada
Ili te alkohol priziva
Ili ja tebe
Ne sećam se ni sad
Ali
Jebi ga…
Ponekad bljesneš u glavi
Nekako se pojaviš ispred očiju
Onako namerno
Ili me alkohol oslepi
Ili sam bez njega slep
Ne znam više ni sam
Ali
Jebi ga…
Ponekad još samo ponekad

• 

Daj mi još jednom usne svoje
makar se opet opekao o njih.
Svakako moje odavno same bole.
Samo da ih još par puta gricnem
onako bezobrazno nežno.
Ovlaš dodirnem jezikom i
uverim se da su još uvek meke.
Da vidim može li taj vulkan u njima
sa mojih opet led otopiti.
Pokaži mi ima li tu u njihovom uglu
još uvek onaj smešak sreće.
Ponudi svoj izdah sa njih da opet
udahnem život u sebe.
Dodirni mi njima usne i prisustvuj
najlepšem vatrometu u mojim očima.
Zalepi ih za mene sve dok ne poletim
jer padanje sam odlicno izučio.
Ako ih nasloniš nežno,lagano ću
zažmuriti i pustiti proleće u mene.
Daj mi da kušam taj ukus slatkoće
i sačuvam u sebi miris ranih višanja.
Dodirni me njima da zaćutim
jer ako išta znam,znam da te prećutim.
Daj mi još jednom usne svoje i pusti da
počivam na njima odavde do večnosti.
Nemoj samo dozvoliti da ostanu neme
jer neke tišine bole više od reči.
Čuvaj ih makar za nekog posebnog
i ne dozvoli da opet na njih suza kapne.

• 

Sanjarim jer u snovima nam
niko ne smeta.
Maštam o bar pola leta.
Dva slamena šešira
i par nežnih dodira.
. . .
Sanjarim o mestima gde
nikada nismo bili.
Maštam kako bi mora bistrili.
O kosama punim peska
i zalascima sunca bljeska.
. . .
Sanjarim ovom ludom glavom
među oblacima.
Maštam o jednim koracima.
O malim rupicama obraznim
i pogledima bezobraznim.
. . .
Sanjarim uludo opet neke
majske kiše.
Maštam o vazduhu što njome miriše.
O još jednom našem danu
i bar do pola noć besanu.
. . .
Sanjarim a sa snovima se
teško diše.
Maštam,a u srcu jedno ime piše.
Tako tek urezano u glavi do srži
i bezobrazno me za život drži.

• 

Skloni zavese sa prozora i
pusti proleće da uđe u sobu.
Dozvoli da se zavuče ispod pokrivača,
da ti nežno pređe preko bokova
i zadrži se na usnama.
Osmehni se blago,otvori oči
i tiho mu poželi dobrodošlicu.
Odbaci odeću sa sebe i sa njom
sve oklope što su ti predugo branili
da procvetaš u punom sjaju.
Udahni jako mirise i oseti
kako se pojačavaju sva čula.
Zamiriši i ti na jutarnju rosu
sa belih latica prvoniklog cveća.
Protegni se u postelji i oseti
kako u grudima nada raste.
Pusti neka ti sunce miluje obraze,
a povetarac osuši sve suze.
Ostavi tmurne dane iza sebe
i prihvati boje što ti se nude.
Raširi ruke kao da nekoga čekas
pa zagrli sebe novorođenu.
Pokidaj sa vrata đerdane tuge,
razbij tišinu jednim uzdahom
i zagospodari ponovo svojim životom.
Ti si svakako najveći biser.
Pusti proleće neka te vodi.
Skloni zavese i otvori prozor.
Vidiš li?
Osećaš li?
Proleće je u tebi.

Izgubljeni su svi oni dani u kojima
te nije bilo
a što je najgore
oni se već odavno mere i godinama
i pijanstvima
I molitvama.
Zaboravljam reči pa ih zapisujem
jer živiš još samo na slikama,
a one dve karte za obećani raj
skoro da su izbledele u hladnom džepu.
Možda nas sad i rastavljaju godine
zato što smo bili na par metara od njega
i nismo razumeli sudbinu
koja nas je tad spojila.
Istina je da gubim dane i godine
ali sve dok ti pišem ne gubim smisao.
Ti ga daješ iz nehata sve ovo vreme.
Izgubljen sam i sám nekako.
Moguće da je samo u pitanju apatija
izazvana lošim vremenom i zimom.
S proleća će se oteti još po neki osmeh,
kiseo i nestabilan,
kao prognoza što će biti tih dana,
a onu prazninu u srcu će
probati nadoknaditi blede boje u očima.
Sunce će opet obećavati više nego što
može ispuniti,
a srce vući opet gde je jednom bilo srećno.
Kao da ono i može otići negde drugo.
Kao da ono mari što su izgubljene
godine u kojima te fol nije bilo.

Tako je izgleda moralo.
I ovo poslenje pismo ti neću poslati,
kao i sva ona pre njega.
Ni ovo nećeš nikada pročitati.
Da ne trošimo više vreme na stvari
koje su davno prošle i
koje,mada bole,sada su istorija.
Sve su karte izbačene.
I džokeri i kečevi.
Gubitnik sam samo ja,
jer nisam znao da varam
onda kad je trebalo blefirati.
A blefirale su oči svaki put kada bi
pismo bilo privedeno kraju i kad bi
ruke trebalo da završe sa „Zauvek tvoj“.
Nismo svi za foliranje stvoreni,
a takvi otvaraju svoja srca
kao što se otvaraju karte na stolu.
Oni dobro znaju kakav je ukus poraza.
Takvi spaljuju sve što napišu.
Sve te ludosti iz glave sanjara
što ne bira dan ili noć da ih sniva…
Takvi ne šalju svoje misli jer misli su
samo zamena za ono što su izgubili.
Njih bole uvek ona ista poderana mesta
na duši preko kojih kao na starim
pantalonama stoji par fleka sa zakrpom,
a tu ne pomažu obloge od ispisane hartije.
Zato se ovaj filozof koji je ostao
bez odgovara više neće pitati
da li je bio samo igra,zabavna i jeftina.
Neće više krvariti prste udarcima
o slova mašine za kucanje i
zvanično će prestati da živi u laži
iako u njoj nikada nije bio sam.
Tako je izgleda moralo.
Zauvek tvoj…
Ma čuj mene:“Zauvek svoj“!
Mislio sam:“Zauvek tvoj“!

U stihove sam te prikovao
da tamo budeš samo moja.
Počivaćeš na usnama svakoga
ko te bude čitao i uzdisao za tobom,
a ustvari jedino ćeš meni pripadati.
Istina,nikad mi to nisi tražila
ali kako sam mogao dozvoliti da
ostaneš samo tamo neka Ti u koju
se zaljubio samo tamo neki Ja.
Jer šta je pesmu ti napisati i
šta je srce ti pokloniti na dar,
kad sam već život bio spreman dati.
Još sam onomad položio zakletvu
pod ovim nebom što i sad traje i
zakleo se da ću te voleti zauvek.
Voleo bih ja tebe duže od toga
ali ovi obični ljudi nisu do sad našli
pravu vrednost za tako nešto.
Istina,nikada nisam želeo da pišem o tebi,
niti da te izlivam u stihovima.
Želeo sam samo da ti čitam
neke tuđe pesme,
dok ti glava osluškuje na mojim grudima,
baš na onoj strani koju dobro poznaješ.
Možda ti ne prija što to stalno radim
ali veruj mi da će doći dan kad će ti
ovo moje izrečeno biti sve na svetu.
Baš onda kad budeš imala više pesama
o sebi nego preostalih dana života.
Neću ti ubuduće pisati ovako često.
Bolje je za oboje.
Pisaću ti samo ponekad,
čisto da ne pomisliš kako sam pustio
nekog drugog u srce i da mi osmeh
možda pobuđuju kojekakve druge oči.
Budi spokojna jer ja od svog srca
do tvojih očiju nemam kom.
Zapamti da je teško trpeti,
a lako pamtiti i baš zato te
ispisujući po hartiji prikivam u stihove
jer papir sve trpi pa moram nekako i ja.

Prosto je otići onome ko je ili malo
ili nikako voleo.
Taj nema puno toga da pokupi
pre nego što ode.
Čak ne mora ni glavu okrenuti.
Ovaj drugi mora da vuče sa sobom
sve što na kraju ostane od ljubavi.
Pravo na zaborav,da se ja nešto pitam,
bilo bi osnovno pravo svakog čoveka.
Navikao sam na tvoje ne javljanje
i već sam doživeo slom iluzija
jer znam kako je izgubiti nekog koga voliš
i nikad ga više ne videti.
Jako je teško ubediti neurone da ne rade
i da prekinu sa stvaranjem slika u glavi,
iako su te slike jedini valjan razlog
što svi posvećujemo život potrazi za
nekim tragovima sreće iz prošlosti.
Svakog novog sutra će kiša sapirati sve,
bez nas će ipak svanjavati,
a život stati neće,
već će i dalje neumitno oticati.
Morao sam bezmalo četrdeset godina
čekati da spoznam šta je prava ljubav
i znaš sta,
čekaću još toliko da mi se ponovo desi,
jer znam da bi srce pristalo opet na sve
i na grešku i na bol.
Opet bi ludački kucalo kao onaj prvi put.
Ono tad postaje meko kao srce
ogladnelog kurjaka,
naivno kao srce dobijeno na čuvanje,
neustrašivo kao žito ispod snega.
Do tad,pokušaću da razumem život
i da podelim ono što od njega imam.
Čekacu da dođe vreme u kojem više
neću brojiti korake već otkucaje srca,
jer svakako sam se do sad navikao
na ta neka ne javljanja…

Bezobrazno se valjaš po krevetu
i zadovoljno smeškaš u mojoj
staroj dugačkoj majici sa iskrzanim
rubom oko vrata,koju si preko noći
privatizovala kao svoju spavaćicu.
Grizeš donju usnu dok mi pogledom
tražiš pogled i pružas ruke ka meni
nemoćna i lenja da ustaneš.
Očekuješ poljubac za dobro jutro.
Još si pod utiscima od prethodne noći.
Primećuješ ljubavne ugrize
na mom vratu koje si sinoć napravila,
a ja ih ispred ogledala pokušavam
zamaskirati tvojim puderom za lice.
Zavodnički me merkaš dok stojim
zamotan oko pasa u peškiru.
Misli ti se mešaju sa emocijama.
Malo ti se pije kafa,malo ti se mazi,
malo bi da odemo odmah na more sami,
malo se iščuđavaš kako sam ti se desio…
Ostavljaš kafu namerno da se ohladi.
Pališ poslednju cigaretu koja simbolizuje
vrhunac desanta na mene,započet još sinoć,
dok si izvodila onu solo kadencu.
Razmisljaš kako ćeš otići u wc da piškiš i
to ćeš učiniti dok su vrata namerno otvorena,
jer među nama više nema barijera ni stida.
Možda nazuješ i vunene čarape na noge
pa ih digneš visoko u zrak osmehujući se
malo sama sebi malo zato što ti je lepo.
Mogla bi pre svega pod tuš da tamo
spereš ostatke mene sa sebe i da spontano
pustiš glas koji nadolazi iz duše ili
da me pozoveš ka sebi,da zažmurimo
pod toplom vodom i zaplešemo lagano,
telo uz telo,obrazom tik o obraz.
Ipak ne možeš da sabereš sve želje i misli
u ovom novom zajedničkom univerzumu.
Spokoj jutra ti ne daje više ništa da radiš
osim da popiješ hladnu kafu,poluležeći,
pazeći da ne uflekaš svoju novu pidžamu
sa iskrzanim rubom oko vrata koju si sinoć
na najlukaviji mogući način privatizovala.

Jedna je žena završila svoju smenu.
Nije znala da je danas nedelja.
A trebalo bi.
Trebao je neko da joj olakša sve.
Da joj servira ručak,
dočeka sa kafom,
iznenadi sa novim donjim vešom,
kaže sa vrata kako ima najlepši osmeh.
Isti onaj osmeh kakvog mnogi žele
jutrom prvo da ugledaju pored sebe.
Jedna je žena krenula prema domu.
Iznenada primetila da je danas nedelja.
Zabrojala se,a nije smela.
Shvatila je da joj niko neće otvoriti vrata.
Da miris ručka može samo da zamisli,
isto kao i miris one muške kafe
koja bi trebala bila uvertira svemu dalje.
Ipak je sebe častila novim vešom
čisto da joj ne zamanjka ženstvenosti.
Iste one ženstvenosti kojom bi zračila jutrom,
onome koji zoru čeka da ugleda njen osmeh.
Jedna je žena zaiskala malo poezije
I dok je isprobavala novi veš,
kafa joj je zamirisala onako muški,
a nedelja je upravo postala mnogo lepša
baš uz osmeh koji nadu potpiruje.

Ma prosto ti je to bilo kod nas.
On neki je voleo nju.
Ona nije volela njega nekog.
Ja sam voleo nju.
Ona je volela mene.
On neki je mislio da ga voli.
Ona je prestala voleti mene.
Ja sam voleo nju.
On i dalje misli da je voli.
Ona voli nekog trećeg.
Ja sam voleo nju.
On se nada da ga ona i dalje voli.
Ona je zaljubljena u onog istog trećeg.
Ja i dalje volim nju.
Onaj prvi misli da voli i da ga voli.
Ja sam voleo nju.
Ovaj treći uživa u njoj.
Ne znam šta nije ovde jasno???
Prosto je…

Samo da javim prijateljima.
Inficiran sam već neko vreme.
Kažu da ću skoro sigurno preživeti,
mada kako vreme prolazi,
prognoze mi ne deluju obećavajuće.

Ovo moje stanje je kompleksnije i
šanse su male jer
inficiran sam jednim poljupcem,
zaražen jednim očima,
otrovan jednim usnama,
bolestan za jednim osmehom,
hronično nostalgičan za jednim rukama,
gluv zbog jednog glasa,
nem zbog jedne lepote,
slep zbog jednog pogleda,
lud zbog jednog obećanja i
neizlečiv zbog neimanja
svega gore navedenog.

Ljudi su uglavnom imuni na ovu bolest
ali za svaki slučaj ne približavajte mi se.
Ja ću čekati da pronađu vakcinu za mene,
a ako ikada to učine,
tačno znam koje će joj ime dati.

Do tada,
da smo zdravi i po malo živi.

Podižem maslinastu kragnu na gore.
Vetar pojačava i sipa mi bezobrazno
prvi ovogodišnji sitan sneg za vrat.
Nenadano je počeo padati.
Prohladne ruke su sigurne u džepovima.
Koračam odsutno trotoarom
kroz reku nekih stranih ljudi.
Pogled na desno ka izlogu knjižare.
Poznata knjiga u dnu okna.
Zastajem i hipnotisano zurim u nju.
U glavi čitav vašar fotografija.
Ceo jedan film pred sklopljenim očima.
Osećam kako škripuće sneg iza mene.
Ne pomeram se.
Nisam tu.
I dalje vrtim film od slika.
Neko mi iznenada zatvara oči.
Nečije mekane rukavice me oslepljuju.
Mirišu poznato.
Nežne su poznato.
Par trenutaka iščekivanja i
nagli zaokret unazad.
Uhhh…
„Zar baš ti,zar baš sad?“
Sa onom „dlakavom“ kapom na glavi
na čijem crvenom kraju stoji
ista takva dlakava kugla,
sa kariranim crno-belim šalom,
kaputom dugim do kolena i u
onim čupavim crvenim čizmicama.
Oči naglašene tamnom maskarom,
i sijaju kao što samo sreća zna sijati,
a osmeh razvučen od desnog kraja
pa sve do rupice na levoj strani usana.
„Predugo te nema ludo…“
Hvatam joj ruku i pokazujem
knjigu u izlogu.
„Vidi,eno naša knjiga tamo…“
Staje pored mene i držeći se za ruke
nemo posmatramo kroz mokro staklo.
Stiska mi ruku jače,a ja joj pariram.
Temperatura raste i odjednom mi
smeta maslinasta kragna na vratu.
Ni sneg više nije tako bezobrazan.
Ruke mi više nisu hladne.
Gore i drhte u isto vreme.
Vene na dlanovima pulsiraju i
poskakuju u ritmu aritmije.
U odsjaju izloga nam se naziru lica.
Smešimo se na njima.
Konačno su se srela,konačno našla.
Opet su zajedno.
Opet su ozarena.
Mokra od snega ali srećna.
Podižem prst ka njima i taman da joj
kažem kako lepo izgledamo na staklu
začujem zvonjavu sa druge strane izloga.
„Kuc,kuc…“
Umesto odsjaja naših lica pojavljuje
se lik neke žene sa očima uplašenim.
Jedva opažljiv glas sa druge strane
izloga pokušava da mi nešto kaže.
„Dobro ste?Treba li vam ova knjiga?“
Sa jednom rukom ispruženom prema njoj
i sa drugom blago raširenom kraj boka,
kao da nekoga stiskam njome,
shvatam da stojim sam u tom položaju tela.
Zbunjeno vraćam desnu ruku u džep,
a drugom nespretno mahnem.
„Aaaa…Ništa gospođo,hvala…
Izivinite na smetnji…
Ova knjiga koju hoću da kupim,
jos uvek nije odštampana,
a još manje je napisana…“
Spuštam kragnu i nastavljam dalje.
Ruke i dalje golicaju poznatim dodirom,
a u nosu onaj isti miris…
Ma mora da svima prvi sneg tako miriše…
Sigurno je sneg…

Zurim kroz prozor kao pas
kojem je uskraćena šetnja,
sa usana curi par kapi gorčine.
Iz iste čaše tugu pijemo.
Pokušaću da je razbijem ili dam,
da više niko ne okusi iz nje.
I kožu sa leđa ću dati
samo jastuk neću nikada.
Ako prodam njega,
prodaću i sve suze svoje.
Poslaću samo dve najiskrenije
na tvoja vrata da te sačekaju,
mada ni one neće ništa promeniti.
Zato ću promeniti ono što mogu.
Promeniću godinu i godine,
kalendare i datume,
dane i sate,
jedino tebe neću nikad.
Znam da ti nisam što si meni ti,
znam da nam je tama svakako obećana,
nema veze da li su zavese spuštene
ili su podignute.
Probudiću se i ja možda
u nekoj boljoj priči.
Ionako sam oduvek bajkovito
verovao u nemoguće.
Zato čuvam jedan dan samo za nas
jer ne brojim odavno
tvoje dolaske u san.
Sada sanjam da sanjaš i ti.
Sve u svemu,
godina je bila po običaju loša,
ni ova Nova nam neće ništa doneti
ali sve dok te nema,
verujem u tebe i
mada se zima navikla bez snega,
definitivno bez tebe nikada neću Ja.

Sve i da hoću,
nas ne mogu da svrstam kao slučajnost. Znaš,postoji to neko pravilo
da se u životu sve dešava sa razlogom.
Kada smo srećni,pošalju nam malo tuge
kako ne bi previše poleteli.
Kako bi ostali na zemlji i
cenili sve što nam se da.
Kada smo tužni začine nam život
zrnom sreće,kako bi nam dokazali
da je naše postojanje opravdano.
Meni su poslali tebe.
Iznenada,bez najave.
Možda je i to razlog zašto ne umem da se snađem i zašto je u glavi konstantno haos.
Pomeraš me iz mesta.
Srušio si taj zid na kome je pisalo 
„Meni se to nikada neće desiti“.
A dešava se.
Traje…
I na čudan način čini me srećnom.
Uvlači se pod kožu svakim danom sve više. Toliko brzo da se naježim svaki put
kada mi proletiš kroz glavu.
A to činiš u svakoj sekundi.
Namerno znam.
Svesno mi uzimaš deo po deo duše,
iako nisi tu… 
Vratio si mi sunce
i jutra i osmeh i boje… 
Vratio si mi čist pogled i strah.
Da,strah…
Sa pitanjem kako ću bez tebe sutra.
Stvoreni smo bez planova,bez budućnosti,
a ja ne znam kako jutro da dočekam bez tebe. Mi smo oni koji se teško pronalaze,
a još teže rastaju.
Oni retki koji se prepoznaju u isti mah,
pa se teško zaboravljaju.
Gotovo nikako.
I vidiš,kad malo bolje razmislim,
ni to mi ne smeta…
Želim te dodire bez dodira,
toliko jako da mi se urežu u telo…
Želim ih…
Želim te poglede,od kojih ti knedla zastane u grlu,ali ih ne spuštaš…
Gledam u te oči i gušim se…
Svesno…
Želim te poljupce od kojih utrne celo telo,
a usne zaneme…
I želim tebe,pa makar na trenutke…
Jer ja ne znam ni kako da sklopim oči
bez tvoga „laku noć“.
Lepo nam je život udesio…
Želim samo da znam zašto?!