Umesto poklona za 8. mart

Jedan cvet cu pustiti niz reku,
Da ti ga ona donese,
Kad vec ja ne mogu,
Dok budes sedela na obali,
Zamisljena i tuzna.

U vetar cu saku ruzinih latica baciti,
Da ti na svojim pijanim krilima,
Donese njihov miris crvene boje,
Dok budes sedela na klupi,
Usamljena i prazna.

Casu vina crnog cu u oblak prosuti,
Da te nadje i umije svojom kisom,
Koja ce ti mirisati na grozdje,
Dok budes gledala u nebo,
Iznenadjena i zbunjena.

Jedan cvet cu mirisati,
Laticama ruza krevet posuti,
Casom crnog vina nazdraviti,
Samo tebi,dalekoj i mojoj…
Samo danas…Osmom martu u inat…

Samo jedan…oblak

Ne jedan…
Armiju oblaka
bih ti poslao…
Samo da te nadju…
Da te dovedu…
Dovedu na isto mesto
sa kojeg si ih promatrala…
Promatrala i verovala…
Verovala i nadala se…
Nadala i zelela…
Zelela i sanjala…
Sanjala i budila se…
Budila i osmehivala…
Osmehivala i zivela…
Zivela i verovala…
Nadala se i zelela…
Sanjala i budila se…
Osmehivala i zivela…
Samo da ih nadjes…
Da im se osmehnes…
Cim ih ugledas…
Samo da znas da sam ih poslao…
U armiji oblaka…
Makar jedan…
Da ugledas…
Oblak…

Zagrli me,vrati se,poljubi me

Samo je tako stajala na plocniku i gledala me u oci.
Cini mi se i sve da je mogla nesto reci to bi sigurno bilo „Zagrli me“.
Skupilo joj se svega u zivotu,tuge najvise,a ono sto je manjkalo upravo je bio zagrljaj od srca.
Ne od bilo koga,ne bilo kakav zagrljaj vec od nekoga ko bi je mogao iskreno voleti i ciji zagrljaj bi joj pruzio sigurnost i veru.
Samo je tako stajala na plocniku i gledala me
dok sam odlazio od nje.
Cini mi se i sve da je mogla nesto reci to bi sigurno bilo „Vrati se“.
Znala je ako tad odem od nje,da cu otici zauvek i da cu joj nedostajati do sudnjega dana.
Znala je i da bih se vratio samo da je malo odlucnija bila,da je malo vise verovala sebi.
Da je malo vise verovala u nas.
Samo je tako stajala na plocniku i gledala u pravcu gde sam otisao.
Cini mi se i sve da je mogla nesto reci to bi
sigurno bilo „Zagrli me,vrati se,poljubi me“.
Ali znala je da sam otisao i da se vise nikada
necu vratiti.
Ono sto nije znala je da se pola mene
vratilo tamo pre nego sto je to i pomislila.
Da se pola mene vratilo i grlilo sa njom pre nego sto je to i pozelela.
Da se pola mene i sad ljubi sa njom na tom plocniku…
Samo je tako stajala i nije mogla nista reci…
A mozda je trebala…

Koracaj uz mene

Podji sa mnom i koracaj.
Koracaj uz mene u sutra.
Koracaj uz mene u zivot.
Podji sa mnom u starost…
I ne boj se nicega.
Zivot je prekratak za strah.
Ubaci svoje srce u taj crveni ranac
i dopusti mi da ga ponosno okacim
na svoja ramena.
Pribij se uz mene i zagrli me oko struka,
nogu stavi do moje i koracaj…
Koracaj hrabro i odlucno.
Dopusti mi da te vodim
jer ja sem obecanja da cu te uvek pratiti
i da cu nogu uz nogu kraj tebe koracati,
nemam nista drugo da ti ponudim.
A bicu tu tik uz tebe.
I po kisi i po suncu.
I u dobru i u zlu.
Koracacemo sve dok nas noge sluze,
sve dok nam ruke grle,
sve dok nam kose ne posede,
sve dok je srce u onom crvenom rancu…
Zato…
Podji sa mnom i koracaj.
Koracaj uz mene u sutra.
Koracaj uz mene u zivot.
Podji sa mnom u starost…

Tisine i zore

Ako se nekad setis mene kad zora pukne u svim svojim magicnim bojama,
znaj da sam se i ja u suton setio tebe.
I pomolio se tad pred tim sarenim raskosom na nebu za isto takvo jutro,tebi.
Jer znas,sunce izlazi tu sa moje strane,a zalazi tamo negde kod tebe.
I znas da veceri su moje,a jutra su tvoja i dan je moj,a noci su tvoje.
Ako se nekad setis mene kad tisine puknu u
svim svojim magicnim tonovima,
znaj da sam se i ja u njima setio tebe.
I pomolio se bas pred tim glasnim mukom sto
je svirao najlepsu melodiju,za tebe.
Jer znas,tisine moje su i tisine tvoje.
I znas da se one jednako cuju nocu i danju,a
vriste u suton i zoru.

Tisine

Neke tisine nikada ne minu…
Neke tisine se cuju vise od izgovorenih reci…
Neke tisine progutaju sav ponos…
Neke tisine su zakljucane u nama…
Neke tisine tiho zivimo…
Neke tisine cuvamo u snovima…
Neke tisine su satkane od tajni…
Neke tisine kriju veliku bol…
Neke tisine trazimo na dnu case…
Neke tisine su preglasne nocu…
Neke tisine vriste u svom miru…
Neke tisine ni rafal ne moze preseci ali jedna poruka bi ih momentalno prekinula…

Tebi buducoj

Tebi buducoj…
Ostavljam celog sebe…
Tebi koja jos ne znas za mene…
Tebi koja se nadas nekome kao sto sam ja…
Tebi koja cekas,a ni ne slutis da cu ti doci…
Tebi kojoj pripadam i pre nego sto me vidis…
Tebi koja si godinama birala…
Tebi koja nisi odustala od sebe…
Tebi koja si odolela samoci…
Tebi koja si strpljivo cekala…
Tebi buducoj…
Ostavljam celog sebe…

Oprostio sam tebi

Oprostio sam sebi,tebe
Oprostio sebi,neodlucnost i ljubav
Oprostio sam sebi,sebe
Oprostio sebi,dusu i srce
Oprostio sam sebi,ljude
Oprostio sebi,ohole i zavidne
Oprostio sam sebi,Boga
Oprostio sebi,veru i neveru
Oprostio sam sebi,vreme
Oprostio sebi,snove i mastu
Oprostio sam sebi,ludosti
Oprostio sebi,prolece i oblake
Oprostio sam sebi,usne
Oprostio sebi,zelju i krv
Oprostio sam sebi,jedan grad
Oprostio sebi,reku i kisu
Oprostio sam sebi,zivot
Oprostio sebi,tugu i srecu
Oprostio sam sebi,pesmu
Oprostio sebi,kafanu i pice
Oprostio sam sebi,uspomene
Oprostio sebi,visnje i cvet
Oprostio sam sebi,zivot
Oprostio sebi,tebe i sebe.

Voli samo onog koji…

Voli onog koga vidis kad zatvoris oci
Voli onog zbog koga cutis
Voli onog zbog koga nemas mira
Voli onog sa kim lezes u mislima
Voli onog sa kim ustajes iz snova
Voli onog ko ti ne sece krila
Voli onog ko ce te nauciti leteti
Voli onog ko bi ti ljubio dusu
Voli onog ko ti priznaje sve sto oseca
Voli onog sto te voli takvu kakva jesi
Voli onog koji nece da te menja
Voli onog zbog koga bi se promenila
Voli onog sto krisom lovi tvoj pogled
Voli onog koji bi ti iskreno govorio „volim te“
Voli onog koji ponosno stiska ti saku u svojoj
Voli onog ciji prsti traze mir u tvojim prstima
Voli onog ko bi te i koga bi pratila zauvek
Voli onog koji nema granica u tvojim ludostima
Voli onog ko se moli samo tebi
Voli onog cije si najvece bozanstvo
Voli onog ko je spreman sve da zrtvuje
Voli onog ko ce te voleti svaki dan
Voli onog koji bi ti ostvario svaki san

Melodija njegove violine

Skoro sam cuo za tu njegovu cudesnu zivotnu pricu.Prepricavaju je ljudi vec decenijama.Odmah sam se setio ljubavne price Laze Kostica i Lenke Dundjerski.Samo taj covek nije bio pisac.Bio je muzikant i svirao je violinu.Pricaju da je taj zvuk koji je stvarao svirajuci budio takve emocije kod ljudi da se to nije moglo docarati i opisati recima.Bio je poznat nadaleko po tome.To mu je bilo sve na svetu i samo je to znao da radi u zivotu.Bezbroj dana i noci uveseljavanja ljudi je imao kao posledicu njegov emotivni zivot koji je bio prazan.
Naceo je cetrdesete godine zivota kada je dosao na neko ugovoreno slavlje sa svojom violinom.Dok je po ko zna koji put prevazilazio sebe u svirci,ispred ociju mu se ukazala ona.Devojka od svojih dvadeset i kusur sa prelepim crtama lica i rupicom na obrazu sa leve strane osmeha.Odmah je pukla neka neobjasnjiva hemija medju njima pracena najlepsim tonovima dirigovanim njegovim prstima.
Svaki sledeci put kada bi se sreli i popricali,taj obostrani naboj emocija je postajao sve jaci.Medjutim on nikada nije uspeo da skupi hrabrost i ucini nesto vise jer se plasio osude ljudi zbog razlike u godinama koja je bila medju njima.Ona je ipak strpljivo cekala njegovo pitanje,sledeci korak,prosidbu.
Za razliku od nje,njeni roditelji nisu hteli da vise cekaju i obecali su je jednom momku njenih godina.Razocarana u njega i njegovu neodlucnost na kraju je posla za tog momka.
Opet je imao od ljubavi samo muziku i violinu na svojoj strani.Njome je pokusao sve da zaboravi.
Posle nekoliko godina devojka je usled bolesti umrla.Ta vest ga je toliko pogodila da je batalio javno muziciranje.Povukao se u sebe i sve je manje izlazio medj ljude.Vidjali su ga cesto na tom mostu kako po najvecem kijametu stoji i gleda niz reku drzeci svoju violinu.
Na sam dan svoje smrti pozvao je jednog od svojih prijatelja muzikanta i odsvirao mu melodiju od koje je ovaj zanemeo.Ostavio mu je note i zamolio ga da napise pesmu koja ce se zvati po imenu te nesudjene mu ljubavi.Ovaj je to i ucinio nedugo posle njegove smrti.Pesma se i danas svira i peva u tom selu,a obicno je muzicarima narucuju momci koji su iz nekog razloga nesrecni u ljubavi.
Od cele price ostaje i legenda koja kaze da se po jakom vetru i kisi na onom mostu moze jasno cuti ta melodija kako zavija nebom.Tako bar pricaju isti ti momci koji su pesmu iz nekog svog razloga narucivali po kafanama.

Crne i bele figure

“ ‘Bro jutro komsija Lazo“ rece po navici i skinu sesir u znak dubokog postovanja.
Odgovora nije bilo.Ni komsije Lazara nije bilo, samo njegova crno-bela slika na tom parcetu papira zalepljenom na rodjenoj mu ajnfort kapiji.
Zastade na momenat pa vrati sesir na glavu i dalje gledajuci pravo.Nije smeo da ga pogleda prvi put u oci.
Pomisli u sebi:“Ne,to nije moj Laza!Moj Lazar me ceka tamo dole u krcmi sa poredjanim sahovskim figurama.Pokvarenjak me je sigurno jutros preduhitrio i sebi opet uzeo one bele.“
Lavez psa iz dvorista mu prekinu misao i vrati ga u stvarnost.“Zar je moguce da ga vise nema?“.
Prvo jutro koje je osvanulo bez najboljeg mu prijatelja,komsije i sahovskog sparing-partnera.
Jutro koje ga natera da se seti svih zajednickih dogodovstina koje su u zivotu prosli.
A bilo ih je mnogo.Od detinjih dana pa sve do kasnog doba i to uvek jedan uz drugog.
Dva mirna paorska zivota sa zajednickim sudbinama.
Nije mogao ni da nasluti sta ce se dogoditi kada mu je pre neki dan Laza prvi put ustupio bele,a sebi uzeo crne sahovske figure,pa onda i platio citav ceh koji su tog dana napravili u toj krcmi a bili su,Boga mi,zaglavili skoro ceo dan u njoj.
Dok je isao bas tamo poprilicno utucen,polako je shvatao poslednji komsijin potez.
Bojazljivo je seo na svoje mesto i narucio dva ficoka rakije po navici pa poredjao figure na izbledelu tablu.
Dugo je piljio u one bele preko puta njega.
Prvi put od kako igra sah a da je bio matiran pre pocetnog poteza.
U neko vreme se trgnu i ustade sa stola,drmnu rakiju naiskap pa srusi svog crnog kralja na tablu i rece:“Lopove stari,ovaj mi je poraz najteze pao od kako igramo.

O biciklima i Ajfonima

Sećam se dana kada sa dobio iz Francuske tada malo kod nas poznati bicikl „BMX“.
Obzirom da mi je to bio prvi bickl bez pomoćnih točkova,bio sam presrećan na samu pomisao da ću se tad pridružiti ostatku vozačke eskadrile u društvu.
Imao je taj „francuz“ ram obojen sivom metalik bojom.Sic plastičan i tvrd žute boje kao i ručke na kormanu koje su imale kockaste izbočine kako ne bi klizile iz šaka.Debele gume sa kramponima su takođe bila velika nepoznanica u to doba,ali su lepo i skladno čucale na bajsu.
O zašrafljenim „mačijim očima“ i to po 4 komada na svakom točku neću ni da pricam.
Na šipci između ručki kao i na prečki od rama bili su sunđeri koji su ublaživali potencijalne udarce i na njima je štrčao natpis „BMX“.
Pedale široke sa iglicama protiv klizanja i sve to sa katadiopterima koji svetle u mraku.
Mrak.Nema sta.
I bilo bi sve mrak da nisam pre tog iznenađenja tražio od roditelja da mi kupe „Poni“ bickl.
Jebi ga,to je tad bio dečiji jugoslovenski san čijem smo ostvarenju svi težili,a kupovao se uglavnom preko sindikata(dok su još sindikati imali svrhu postojanja).
Ni blizu „BMX-u“ po bilo kojim performansama
ali je bio želja svakog deteta.
Onako ružan,neskladan,malih točkova i sa onim pak-tregerom nazad ličio je na one cirkuske bicikle sto ih klovnovi i majmuni teraju.
Međutim fazon je bio u „budženju“ istih.
E to je priča za sebe.
Lepile su se tu razne izolir trake na žice u bandašima,stavljale ukradene „mačije oči“,kormani se obmotavali sa plastificiranim žicama raznih boja,ugrađivali famozni „banana“ sicevi,skidali blatobrani,…
Za Ponike tad nije bilo nesavladivih prepreka niti granica u tjuning-stajlingu.
Kako sam onda mogao ja da pariram tim ručno nabudženim čoperima sa svojim perfektnim šarenim biciklom iz snova?!
Nikako.
Bilo me je toliko sramota što odudaram od ostatka ekipe da ga jedno vreme nikako nisam vozio.Vozio bih radije ćaletov veliki,stari „ROG“ koji je sve bio samo nije bio napravljen za dečije ludosti, mada je odolevao svim preprekama na putu i vožnjama kroz kanale.
Posle je zbog takvih mojih vožnji ćaletu pukao korman pa je slomio ključnu kost ali to nema veze sa ovom pričom.
Suština je ustvari da su se naša dečija vremena mnogo razlikovala od ovih sadašnjih vremena u kojima deca sazrevaju na neke drugačije načine i da su ljudske vrednosti bile normalne i sve u duhu tog nekog vremena koje sada svi kude.
Sad opet ono pitanje:“Ne znam zašto sam ovo napisao ali me živo zanima da li ste ispunili skoro želju svom detetu i kupili mu novi
IPhone 11 ili koji već?“
Ko je vozio „Poni“ bicikl kao klinac,razumeće…

Furaj samo pravo

Otkači te taljige od sebe i kreni sam dalje.
Ostavi u njima sav teret koji si do sad vukao.
Povrati svoju dušu svome telu.
Trebaće ti ona još.
Stisni srce u grudima i ne daj ga nikome.
Ono zaslužuje da lupa bez aritmije.
Ritni nogama sve ono što te je držalo u mestu i vuklo nazad.
Isturi prsa i podigni čelo pa povuci kao nekad snažno napred.
I ne boj se loših puteva,vremena i ljudi.
Na njih si sve navikao.
Pokaži svima ponosno oci,
jer najlepše sijaju oči pune tuge.
Progledaće i one vremenom.
Samo teraj dalje…
I ne brini se za granice.
Da,one postoje ali jebeš život ako ih ne pomeriš.
Samo se ne osvrći nazad jer tama koju si ostavio iza sebe,puzeći će se vratiti do tebe.
Gledaj samo pravo…
Zaboravi na svađe sa svojim egom i malim stvarima kao što je svakodnevnica.
Ne daj drugima da te progone.
Progoni sam sebe.
Budi večiti begunac.
Begunac koji lutajući traži istinsku sreću.
Ne bilo kakvu,ne bilo koju.
Onu pravu sreću.
Jer prividna sreća je samo trenutna i velika je škrtica.
Sebi budi na prvom mestu.
Duguješ to sebi.
Duguješ to svom životu.
Zato,otkači te taljige i kreni putem svojih snova.
Piči…

Slava zivota

Dozvolite da vam prenesem torbu bar do puta“,rekoh mu videci da se ne snalazi najbolje sa njom u jednoj i stakom u drugoj ruci dok pokusava uzanim trotoarom doci do asfalta.
„O hvala ti momce.Bas mi je u zadnje vreme jako naporno ici u ovu trgovinu“,obrati mi se ozaren iskrenim osmehom.
„Znas,sutra mi je slava pa sam isao da kupim sve ono sto mi treba.“
Pricao je u jednini pa sam vec mogao zakljuciti da je ili samac ili udovac.
Dok se neshvatljivo kratkim i sitnim koracima polako kretao,on nastavi pricu.
„Eto tako ja svake godine ispostujem slavu i pripremim sve kako valja i trebuje pa se ponadam da ce mozda doci.“
„Koga ocekujete ako smem da pitam?“
„Svoju decu“, rece nekako setno pa uzdahnu i zastade.
„Nema ih zadnjih godina da dodju,da svrate,makar navrate kod mene jedan dan.Nema ih ni za slavu,a ja sam ti sam skoro deceniju“.
Zagledao se par trenutaka u park preko puta mada je taj pogled otisao mnogo dalje.
„I sinovi i cerka su otisli u tudje gradove pa tamo zasnovali svoje porodice.Znam ja da nemaju vremena za mene ali se svake godine nadam da ce se pojaviti bar za slavu.Nije to samo moja slava.To je i njihova slava.“
Sad su mu vec oci toliko suzne da je pitanje trenutka iz kojeg ce oka prvo kanuti.
„A tako bih voleo samo da ih vidim,zagrlim i izljubim.Da ih odvedem na majcin grob da joj zapalimo svecu…Ali njih nema pa nema.“
Primetivsi da ce mu suze poteci,on poteze za starom,izguzvanom platnenom maramicom u dzepu pa njome brze-bolje obrisa oci.
Zaglavi se i meni neka knedla u grlu i blokira mi glas.
„Znas,ja odavno ne brojim godine.Brojim samo dane kada vidim decu,a oni su sve redji i redji.I plasim se…Bas se plasim…“ Zaustavi svoju pricu odjednom.
„Cega se plasite?“ Smogoh snage da ga pitam.
„Vec sam jako star.Izdaje me snaga,a sa njom i nada…Plasim se da necu docekati ponovo da ih vidim.Plasim se da mi je ovo zadnja slava.Plasim se da necu naci mir ako ih ne vidim“
Te reci su mi toliko glasno odjeknule u glavi da sam imao osecaj kao da me je pogodio njima bas u glavu.
„Izvini sto sam ti se izjadao i hvala ti na pomoci.Dalje mogu sam.“ Rece uzevsi torbu iz moje ruke.
„Nista.Bilo mi je drago sto sam pomogao bar malo.Srecna vam sutrasnja slava i nadam se da cete je ove godine proslaviti sa decom.“
I dok se minimalnim koracima udaljavao od mene ja sam ostao kao prikovan za asfalt i hipnotisano ga gledao jos dugo vremena.
Nije stigao ni do obliznje raskrsnice kada su se zaustavila dva auta sa stranim tablicama.
Izjurise tad neka decurlija iz kola pravo ka njemu,a on ispusti i staku i torbu iz ruku pa se zatetura kao grana na vetru.
Izadjose zatim i neki ljudi iz auta glasno se smejuci dok su posmatrali taj prizor grljenja starca i dece.
I eto ti zivota.
Dok predjes frtalj trotoara i druma,on se tako brzo okrene naopacke da hteo ili ne hteo moras
udariti guzicom o zemlju od iznenadjenja.
Zivot je to.Stara kurva.

Na Bogojavljensku noc

Necu nocas u ponoc otvoriti prozor i pozeleti zelju.
Dosta je zelja.
Previse je noci protraceno na jednu jedinu zelju.
Zasto bi nesto bilo nocas drugacije?
Samo zato sto veruju ljudi?
Namolio sam se neba dovoljno i napricao previse sam sa mesecinom i zvezdama.
Neka se ispune zelje onima koji se mole samo nocas.
Mozda je tu kvaka?U mojim svakonocnim molitvama.
Mozda sam preterivao u njima?
Mozda prejako zeleo?
Mozda zeleo nemogucu stvar?
Mozda…
Mozda je ta meni velika zelja ustvari premala i preskromna da bi se ispunila?
Ko bi ga znao…
Zato…
Eto im jedan manje i njegovo mesto u redu za zelju.
Ja cu ipak ukrstiti politru i noc,pa neka me masta vodi tamo gde necu skoro.
Tamo pored….
Tamo…
I zato oni neka se mole,a ja cu samo prizeljkivati.
Lakse je kada se potajno nadas nego kada se iskreno pomolis pa razocaras u neostvarenu zelju.
Mada pomolicu se nocas za sve vas koji niste kao ja.

5 minuta januara

Eto i taj susret od 5 minuta u kojem smo se dva puta zagrlili duze nego sto se inace drugi ljudi grle kad se sretnu i to prvi put za dobrodoslicu,a drugi put za rastanak,opet mi je okacio krila na ledja.
Iznedrio se mali sivi golub iz glave i grudi pa poleteo visoko ka nebu,a sa neba je sipila neka lagana januarska kisica.
Tih nekoliko nebitnih recenica koje smo prozborili ostace neupamcene jer su bile suvisne kraj njenog pogleda i osmeha u krajicku usana.
Usana koje su napravile svoj kalup na mojim usnama.Kalup kao vrelim gvozdjem utisnut,
pa mi zbog njega nijedne usne ne pasu sem njenih.
I dok je jos jedna godina sklapala oci pred nama,nase su zasijale ponovo,makar na tih 5 minuta.
Da ne poverujes kako jedan kratak susret moze celu knjigu napisati.
U povratku kuci sam pustio radio.Muzika je bila toliko dobra da je nisam mogao slusati.
Zato sam ostao nem gledajuci u retrovizoru maglu iz koje je i dalje rosilo dok je lagano klizio jos jedan dan.
Prolazi polako i ovaj januar.
Tricavi januar koji ce ceo stati u tih posebnih 5 minuta…

Ne odustaj nikad od ljubavi

„Zasto me slikas“,upitala me je.
„Izvinite ako nije problem ali ja volim da fotografisem ljude iz svakodnevnog zivota“.
„Zasto bas mene ja ti i nisam neki model?“ rece kao da se malo oslobodila.
„Ja bas volim takve ljude kao sto ste vi.Prirodne i opustene.Ljude koji su tu svaki dan a koje nepravedno zaobilazimo i izbegavamo“.
Blago se nasmesila i dala mi znak da joj pridjem.
„Postovanje gospodjo,ja sam Srđan.“
„Drago mi je Srđane,moje ime ti nije bitno“ rece pruzivsi mi svoju neobicno toplu saku.
U tom trenutku rukovanja podigla je naglo glavu prema meni i uputila mi ostar i direktan pogled pravo u oci.
Neverovatno tamno plave oci kao da su me hipnotisale.Potrajalo je to svega par trenutaka ali mi se tad ucinilo mnogo mnogo duze.
„Mogu li da vas pocastim sa necim“ rekoh joj dok sam vadio unapred pripremljenu novcanicu iz dzepa.
„Ostavi te novce sebi.Meni ne treba nista od toga.Imam ja dovoljno“ odlucno mi odbrusi.
„Ali samo sam hteo da…“
„Pomognes?“
„Da ako vas ne vredja to?“
„Ne vredja me ali meni to nista ne znaci.“
Uzevsi mi ruku u svoju,ponovo me prostreli pogledom.
„Sta tebi fali u zivotu Srđane?“ upita me nepustajuci moju saku.
„Zaista nista gospodjo.Imam svega i ne bih da budem nesto prokleto alav za bilo cim.“
„A ljubav Srđane?“ presece me pitanjem.
„Mnogo je volis i mnogo patis za njom zar ne?!“
„Ali kako ste znali da…“
„Eto imam taj dar i prokletstvo da mogu videti ljudske sudbine.“
„Zar je moju tako lako procitati?“
„Dobar si covek,vidi ti se po ocima.Nadji tu zenu zbog koje patis i oci ce ti ponovo zasijati.“
„Ne znam sta bih vam rekao na to“
„Ne moras nista.Sudbina ce uciniti veci deo svega.Ti budi samo to sto jesi.Vremenom ces shvatiti o cemu sam ti pricala.“
„Ako vi tako kazete…Ne znam kako da vam zahvalim na ovome?“
„Vec jesi.Popricao si sa mnom a to je nekada vrednije od bilo kakvih para“ rece mi osmehnuvsi se.
„Sad me izvini,moram dalje.“
Htedoh joj jos nesto reci ali sam samo klimnuo glavom iz postovanja i mahnuo onom istom rukom za koju me je drzala.
„Zapamti to dobro.Ne odustaj nikad od ljubavi“ okrenu se i obrati poslednji put.
Ostao sam nepomican jos neko vreme prateci je pogledom dok se udaljavala sa svojim kolicima po mokrom i blatnjavom putu pitajuci se sta je vise ostavilo utisak na mene.
Da li njena pojava,modro plave oci ili ono sto mi je ispricala?
Naidju u zivot tako neki ljudi cije fotografije i reci jednostavno ne mozes da zaboravis

Magicna Nova godina

Dok su brojevi isli unazad,pomislio je koliko je srecan covek jer je pored nje i sto ce prvo njoj cestitati Novu godinu.
Ona mu je bila ta jedina zelja koju je zazeleo te prolazece godine.Eto,ispunila mu se.Konacno su zajedno i konacno moze da proslavi neki veci praznik sa njom.
Sijale su mu oci,ne od prskalica i lampiona,nego od srece jer je samo ona tako blistava bila u njima.
Mladalacki lepa,tinejdzerski luda,decije nasmesena sa onom rupicom u obrazu i samo njegova.
Ucinilo mu se da zaista ima nesto magicno u tim Novim godinama.
Drzao ju je za ruke,a usne priblizio njenim toliko blizu da se osecao sav naboj emocija u tom medju prostoru kada je sat otkucao ponoc.
Prislonio je usne na njene i bas kada je hteo da je poljubi tako strastveno da zapamti taj poljubac,osetio je tup udarac u celo koji ga munjevito vratio u stvarnost.
Zbilja je bila ponoc i pocela je Nova godina samo sto nje nije bilo pored njega.
Glava mu je usnulo klonula i udarila u casu vina koja se razlila po radnom stolu i knjizi procitanoj skoro do kraja.
Vino ga je uljuljkalo i uspavalo,a knjiga sa ljubavnom poezijom mu je podarila taj savrsen san u koji je tako lakoverno utonuo.
Blago se osmehnuo,pogledao kroz prozor u zvezdano nebo i pomislio na nju.
Uspeo je ipak da doceka tu Novu godinu sa njom i ako nje nije tu bilo i ako poljubca nije bilo,ostace mu na usnama trag koji su njene usne ostavile u prosloj godini.
Za njega je ova Nova godina zaista pocela magicno.
Magicno makar u snu…

Ko bi ti izmastao sve ovo

Ma ko bi ti mirisao krišom kožu rano jutrom dok spavaš na stomaku otkrivenog ramena sa koga je u toku noći spala bretelica svilene pidzame…
Ko bi te posmatrao tako usnulu i pitao se da li sanjaš još onu kućicu na jezeru sa malenim dokom,okruženu šumom borova i jednu malenu siluetu deteta u njoj…
Znaš li još nekoga ko bi brojao bore na zaspalom licu pa ih nežno ljubio,više dahom nego usnama da te ne probudi,jer su to najlepše bore na najlepšem licu koje je ikada zaspalo…
Da li te je neko nekada razbudio u krevetu sa dva puta prokuvanom kafom,pa si sa njim ćutala prvih pet-šest gutljaja uz jednu cigaretu dok je iz kuhinje zavijao miris vrućeg fruštuka…
Ma sigurno te je neko posle toga bacio na svoje rame pa te vrteći u krug odneo do kuhinje i tamo ti posle prvog poljubca,viljuškom nežno prvi zalogaj doručka u usta stavio…
Dobro,bar si sa nekim delila kupatilo jutarnje kad si prala zube i umivala lice,dok se on brijao sve u kariranoj pidžami,do pasa go,a onom slobodnom drugom rukom vraćao bretelicu na tvoje rame…
Ma mora da si imala bar nešto od toga u jednom svom čarobnom jutru…
Jeste,deluje previše bajkovito…
Ne možeš to baš sa svakim…
Naposletku…
Ko bi ti izmaštao ovakvu bajku u par rečenica sem mene…

Nikad te nisam video u zimu

Nisam nikad video koliko ti lepo stoji sneg na kosi.
Nisam ti video ni nosic kada se zacrveni od hladnoce.
Ne znam ni da li ti ona rupica na obrazu dodje do izrazaja kada stavis kapu na glavu pa ti se bore namrste od hladnoce?!
Ne znam ni kako ti izgledaju oci kada zasuze od vetra dok prelazis Varadinski most peske.
Nismo nikad popili zimi ono uvek savrseno kuvano vino sa puno karanfilica u Pabu od koga se usi dobro zacrvene.
Nismo ni pravili andjele u snegu dok smo se vracali kuci poprilicno pripiti.
Nismo docekali da se sa vrata skinemo skroz,onako zaledjeni od studi i bacimo u krevet pod hladan jorgan.
Nismo bre,kusali zimu nikako…sem zime u nasim srcima…
Nju jesmo i te kako
Ma i ona mi je draga…
Ne bi je ni zamisljao da je nije i da nije tebe…
Znas li da te nikada nisam video u zimu…

Nerodjenom sinu

Sanjaces rodjenje svoje,
kako vidis sveta boje,
sanjaces mene i svoju majku.

Sanjaces i kucu nasu,
mali kamin i ljuljasku,
odsanjaces ti svoju bajku…

Vaskrsnuces u njoj ceo,
od dva zivota jedan deo,
najbolji deo od dvoje nas.

Koliko smo te zeleli bili,
da se pojavis na beloj svili,
kazacu ti kad me pokrije mraz.

Pricace ti druga deca,
nerodjena ispod meseca,
kad pred tobom zanemi moj glas.

I nemoj nikad svoju majku kleti,
uz mene te je htela voleti,
mozda nije videla svoj spas.

Sedi tamo na oblaku jednom,
sacuvaj osmeh u pogledu cednom
mozda do nje i dopre moj glas.

Pa malo skitaj po oblacima svojim,
ja se za tebe nimalo ne bojim,
Jer ces jednog dana upoznati nas.

„Inspirisan“ ljudima koji ne mogu imati decu i jednom zenom koja trazi svoju srecu i spas.

Jedna ljubavna

Sve je pocelo za njih kao u bajci.Bila je to ljubav na prvi pogled,ljubav na prvi poljubac krisom,ljubav u ranoj mladosti.Znali su odmah da su im duse stvorene jedna za drugu.Osecaj im je sve govorio i oni su ga pratili.
Pratili su ga sve dok on nije dobio poziv za odsluzenje vojnog roka.Ni manje ni vise nego 3 godine i ni manje ni vise nego na drugi kraj tadasnje zemlje.
Pre odlaska su se obecali jedno drugom.On je spokojno otisao sa malom dozom tuge u grudima.Ona je ostala zaljubljena i zabrinuta za njega.Zabrinuta ne samo zbog vremena koje ce ih razdvojiti vec zbog naravi i okrutnih shvatanja zivota njenih roditelja.
Nije prosla ni godina kako je otisao,a njen otac je odlucio da bi se trebala udati.Smatrao je da joj je pravo vreme za to pa joj je nasao i priliku,imucnog,desetak godina starijeg sina jednog velikog gazde.
Ceo svet joj se srusio u momentu.Znala je da otac nece odustati i nije smela da mu protivreci.Nije imala gde ni pobeci.Ostala je nemocna pred svima.Morala je…
Uspela je,pre odlaska iz rodne kuce,da sestri ostavi pismo napisano za dragog u kojem je pokusala sve da mu objasni.Najgorih sat vremena njenog zivota u koje je unela sve svoje emocije i osecanja,svo vreme zalivajuci suzama parce hartije.
Otisla je sa prolecnin svatovima u drugu kucu u drugo mesto,drugom coveku u neki drugi zivot koji nije htela.
On se vratio kuci prvi put posle 3 godine.Pohitao je odmah do nje ali tamo ga je sacekala samo strasna istina kojoj se nije nadao.Dobio je njeno pismo,procitao ga sa nevericom i srce mu se skoro pocepalo na pola kao ta pozutela koverta.Izvadio je parce hartije iz kaputa i na njemu napisao jednu jedinu recenicu.Zamolio je njenu sestru da joj to preda kada je bude videla.
Odlucio je da prihvati ponudu za posao koju je dobio u armiji i otisao na profesionalno sluzbovanje u njoj.
Tu je i proveo ceo radni vek,cesto menjajuci gradove.Mislio je da ce mu obaveze i daljina pomoci da manje misli na nju ali ni najtezi zadaci ni najudaljenija mesta nisu uspeli da ublaze osecaj nedostajanja njegove srodne duse.
Nije se nikad ozenio mada je imao kroz zivot neke usputne zene koje su mu samo potvrdjivale ono sto je osecao.A osecao je samo ljubav prema njoj.
Ona je zivot provela u blagostanju.Imala je svega u zivotu.Svega sem dece i ljubavi.
Muza je postovala od prvog dana.Rekla mu je da brak nije bila njena volja i da moze imati njeno telo ali dusu nikada.Dusa je pripadala drugom coveku.
Bez porodice i naslednika,svoje penzionerske dane odlucio je da provede u starackom domu.
Bilo mu je tamo dobro medju svojim vrsnjacima.
Moze se reci da je uzivao sve te godine boravka u njemu.
Jednog jutra dok su u holu pricali i pili caj,na vratima se pojavila starica sa dva kofera u ruci.
Vojnicki je skocio sa stolice i dzentlmenski uzeo kofere od nje.Sproveo je do recepcije i dok je ona vadila dokumenta iz starog novcanika,iz njega je ispala na pod jedna pohabana i pozutela ceduljica.Dok se saginjao da je podigne,ukazala mu se na tom papiru dobro poznata recenica koju je napisao pre pola veka.
„Cekacu te pa makar se sreli u starackom domu“.
Noge su ga u momentu izdale i pao je na kolena jecajuci.Ona je odmah shvatila ko je taj dzentlmen koji joj je pomogao oko kofera pa je brze bolje i ona kleknula ljubeci ga u celo.Ostali su tako neko vreme gledajuci se u oci,mazeci se rukama po obrazima.
Konacno su im se duse nasle.Konacno su bili zajedno.Vredeo je svaki trenutak cekanja u zivotu.
Nedugo zatim su izabrali kumove koji su im bili cimeri u domu i ovekovecili svoju ljubav koja je cekala svo vreme da se njih dvoje ponovo sretnu.
I evo ih danas.Setaju zagrljeni pod ruku.Srecni i ispunjeni.Zaljubljeni kao prvog dana.
Ne bi tako bilo da nisu verovali u ljubav.
Na kraju,cemu zivot ako u nju ne verujes i ako joj se ne nadas.

Secas li se mojih ociju

Znas za jedne oci da postoje…
Znas da su one svaku noc budne…
Znas da te posmatraju sa plafona…
Znas da znaju one i da sidju sa njega…
Znas da vole biti skupa sa tobom…
Znas da ih ubili nisu…
Znas da su u tebi jos zive…
Znas da zelis da ne svane dan…
Znas da te one gurnu u najlepsi san…
Znas da su one nalik cistom zidu a ti si slika i ram…
Znas da su one prazna tisina a ti najlepsa muzika…
Znas da nema nista lepse izmedju vas no sto je pesma i sto je stih…
Znas da si im nepresusni izvor suza…
Znas da te one najbolje spuste na zemlju kad progovore…
Znas da se one nikad nece sklopiti za tebe…
Znas da je u njima kalup tvojih suza…
Znas li…
Znas li ti te oci jos uvek???

Bio sam jednom novembar 2

Preziveh jos jedan blatnjav i vetrovit novembar.
Nije bio ni malo naivan.
Tezak kao tona kise,ostar kao banatska kosava.
Jos se dusa cedi,a srce poigrava od njega.
Neka je prosao.Neka ostane u blatu prekriven
liscem koje je obrao.I nije bolje zasluzio.
Jos samo da ga zatrpaju decembarski snegovi,
pa da zavrsim sa njim do sledece godine.
Necu ga po nicemu posebno pamtiti.
Samo po jednom kestenu kojeg nisam zasadio i po necijem rodjendanu koji sam proslavio sam.
Sreca je njegova pa ga je Sobic opisao u svojoj pesmi.Drugacije ga niko i ne bi spominjao.
Zato zbogom i ne ponavljaj se takav vise nikad.
Ostani u svojoj magli nevidljiv.
Seticu se njega sa osmehom na licu tek u maju
kad pokisnem od prolecne tople kise.
Ma,zaboravicu ga do kraja ovog teksta.
Budi srecan sto sam ti i posvetio ove reci.
Od mene dosta.Previse.
Decembar je.
Neka se pokaze bolje od novembra.
Decembar je…

Snovi bez boja

Svaku noc me rane snovi.
Snovi o svetu bez boja.
Plasi me to sivilo sveta.
Plasi me i to da nikada
necu uspeti obojiti svet
svojim bojama.
Bojama jarkim,bojama svetlim.
Imas li snage da zamislis kako je
sve oko tebe opet sareno i zivo?!
Cuvas li jos u sebi svoje boje?
Znas li da je lakse kada se
boji u dvoje?
Sigurno jos cuvas u oku
onu sliku proleca i svo
sarenilo u njoj…
Zar nije lepse tako?
Nije li crvena visnja lepsa
od sivog neba?
Ili ono crno sunce i srce
nacrtano na zutom zidu?
Boje su u nama.
Dodajmo ih svetu.

Sremski vetrovi

Dunu ponekad tako neki vetrovi zapadni pa donesu u ravnicu sve one mirise sa te vojvodjanske planine i napune mi nos najlepsom mesavinom secanja i uspomena.
Dunu tako i vrate se zbog njih sva jutra iz tog Sremskog grada koji ostade najbolji prijatelj jednoj tajni koju i danas cuva u svojoj malenoj ulicici na brdascetu tom.
Nasminkan prolecnom,toplom,vecernjom kisom koja je samo dala smek poljubcu koji je ceo dan visio u vazduhu,a morao se desiti bas tu u tom Sremskom gradu,bas u toj malenoj ulici,bas na tom brdascetu,bas dok smo se rastajali…
Zamirise i braon-crvenkasta kosa pokisla od te kise cije mirise jos u dlacicama nosa osecam…
Dune tako u pauzama kosave koja ovde tako okrutno huci…
Krv mu jebem i vetru…
Bas zna da te osine preko glave i obraza,pa posle njega vise ne znas jel se secas ili ga osecas…
Dunu tako nekad neki vetrovi sa zapada pa zavrse u Banatu…

Zivoti kao sto je moj

Mislis li da lako guram kroz zivot?
Mislis li da je ovaj osmeh stvaran i iskren?
Da sam srecan?Da ustajem i lezem
ispunjen i zadovoljan?
Mislis li mozda da ne mislim o nicemu?
E pa,pojma ti nemas kako je.Pojma.
Probaj da obujes te cipele moje,tri broja manje.
Da se sa infarktnim bolom u grudima
smejes i kezis pred ljudima.
Obuci moje pijano odelo pa probaj
hodati pravo.
Zaspi kasno sa ocima na plafonu,
pa se budi cesto puta nocu sa pogledom
na drugu stranu jastuka.
Probaj da ustanes pre zore i sedi na krevet
pa nadji snage i volje za novi dan.
Mozes li nekom gumicom izbrisati
secanja ili progutati sve emocije kada te stignu?
Znam da ne mozes nista od toga
ali ono sto mozes je da prihvatis
ovakve zivote ljudi kao sto je moj.

Klovn bez osmeha

Provucicu kroz osmeh i jutra i veceri.
Kao osmeh klovna kojeg je sminka nacrtala i obojila da izgleda veseo.
Klovna koji mora da izgleda srecan uvek,
jer mora da bude nasmejan.
Ko bi njega zalio kad je stvoren samo da se smeje i da mu se smeju?!
Nocu kad zagrebem ispod maske ostaje samo grubo lice bez osmeha.To je vreme za ponocnu tacku.
Svaka noc je samo moja licna predstava bez publike.
Tragedija koju niko ne bi voleo da gleda u te kasne sate.
Lakse je svima da gledaju celodnevnu komediju.
Zavrsni nocni cin ostavljam samo sebi u kojem prikriveni depresivac ,’ruski nastiman’ izvodi svoj dramski komad koji se zavrsava na plafonu sobe.
Klovnovi su zaista magicni.

Zima bez vunenih carapa

Jutros je nije bilo ispred prodavnice.Nema ni onog njenog stocica ni improvizovane tezgice od drvene gajbice.Kao da nikada nije bila tu.
Kao da mi nikada nije pozelela dobro jutro i sretan rad.
Da joj se nije nesto dogodilo?!Prosle nedelje je bila dosta zamisljena.Mozda je predosetila nesto?!Naslutila.Da nije znala nesto sto mi nismo znali pa je tajila i drzala u sebi.
Ma nemoguce.Onakav iskren osmeh i andjeoski miran glas ne moze tek tako da nestane.
Sigurno nisam jedini koji se pita zasto je nema od jutros.Mora da je neko hteo da kupi strikane carape od nje jer je malo zazimilo ovih dana.
Mora da je jos neko sem mene hteo samo da joj cuje glas i pozeli lep ostatak dana uz iskren osmeh.Trgovkinja iz prodavnice kaze da je nije videla dva dana.Ona je uvek saceka sa vrucom kafom pa zajedno divane dok ne nagrnu musterije.I njoj je sumnjivo njeno odsustvo.Koga i pitati za nju kad niko i ne zna nista o njoj.Jedino ime znamo ali nista sem toga.Ni gde zivi niti da li ima nekoga pored sebe.
Eto,mislis da nekoga poznajes dobro,a onda kad nestane shvatis da ustvari ne znas bas nista o njemu,sem da se iskreno zna osmehnuti i ljudski se pozdraviti.Stojim zabrinut i shvatam da sam ja ustvari uvek srecan bio na dan kad dolazim u tu prodavnicu bas zbog te bake.Bas zato sto je takva bila.Bas zato sto srecu cine male stvari i pojedini ljudi iz senke koje obicno ne primecujemo.
Nadam se da je dobro i da je samo uspela da proda svu svoju strikariju pa sada uzurbano kuci strika nove carape ili se u najgorem slucaju malo prehladila pa se oporavlja.
Sigurno ce doci sledece nedelje.Ipak ide zima.Kako cemo bez carapa vunenih i bez njenog ‘dobro jutro’ uz osmeh?!
Zna li ona to da svi cekamo njen povratak?

Banatski Rajko Kojic

Ako bi se jedan banacanski mentalitet kroz coveka koji je otisao u veliki grad,mogao opisati primerom,onda bi taj primer sigurno bio Rajko Kojic.
Jarkovcanin,Banacanin,dete ravnice i muzicar o kojem se nepravedno malo zna,a uz cije ime kad se spomene ide i veliko divljenje i respekt svih ljudi koji iole znaju o domacoj rok muzici.
Karijera mu je ostala u senci zbog svoje nenametljivosti i medijske neistaknutosti.
Ipak Riblja Corba nikada ne bi postala to sto jeste da pored Borinih tekstova nije bilo Rajka.
Vecina ce se sloziti da su upravo ti albumi sa njegovom gitarom u njima bili i najbolje sto je Corba ikada uradila.Od ’79 do ’83 su postali jedan od najpopularnijih bendova bivse Juge.
Rajko se pokazao odlicno i kao kompozitor dosta pesama ali se posebno izdvajao po aranzmanima i solazama ciju je srz trazio u bluzu(obozavam bluz).
E tu dolazi do izrazaja onaj banacanski mentalitet.I pored slave on je ostao po karakteru miran,nenametljiv i skroman.
Tesko se snalazio u toj ogromnoj popularnosti benda u vremenu opasnih droga pred kojima je na kraju posustao.U godini kada Corba nije izdala ni jedan album(1983),on je izbacio svoj maksi singl pod nazivom „Ne budi me bez razloga“.
Evo ja ga nadjoh danas na Zrenjaninskom buvljaku za 200 dinara.Nisam se ni trenutak dvoumio da li da ga kupim i ako nemam gramofon.Poslacu ga mom kolegi Vladimiru u Novi Sad koji ce znati da ga cuva i sacuva,a preslusacemo ga prvom prilikom kad se vidimo.
E sad ne znam da li zato sto i sam zivim u Banatu i poznajem dobro ovaj mentalitet,kad god cujem pesmu „Nazad u veliki prljavi grad“ setim se Rajka i pomislim kakvu je muku mozda nosio na dusi dok se vracao iz Jarkovca u Beograd.Jer kako reci pesme kazu:
„Drukcije navike, drukciji ljudi
daleka tutnjava voza
ponekad sudbina surovo sudi
konobar, jos jedna loza.“
Jer ode covek iz Banata ali Banat iz coveka…

Uvek veruj ali samo u ljubav

Nikada se nismo slagali oko poimanja vere i verovanja u božanstva.
Evo ti kontaš(tumačeći po veri) kako sam ti ja bio izazov pred kojim si poklekla.
Ako krenem dalje,onda ispada da je mene neki nečastivi poslao u tvoj život kako bih te iskušao.
Mene?Nečastivi?Kod tebe?Molim te…
Barem mi se nije javio da me šalje…
Ja to gledam skroz drugačije.
Na primer da je neka sudbina poslala mene ka tebi da ti možda pokažem put,da te izvučem iz sivila i crnila,da te učinim srećnom,veselom,nasmejanom,ispunjenom,majkom,…
E sad ko je upravu to ne znam ali mi se ovo moje objašnjenje čini mnogo logičnijim…
Ko zna…The truth is out there…
Veruj u ljubav…

Duzna si samo sebi

Zapamti.Nikome ti ne dugujes.Ti si zena koja sama kreira svoj zivot i sudbinu.Tvoje je da budes covek pre svega ali covek koji ce uzivati celoga zivota.Covek koji ce slediti svoje instikte,a ne tudje zelje ili volje.Covek,zena kojom niko nece upravljati jer si dovoljno sposobna da sama rasudjujes i odlucujes sta je dobro a sta lose za tebe.Tvoje je i to da cinis dobro svima ali je tvoje i da gresis.Niko nije bezgresan ali je sve manje onih koji to cine slucajno.Zato gresi slucajno,a cini dobro namerno.Usreci sebe time sto ces svoje srce staviti ispred svih i svega.Neka te ono vodi kroz zivot.Znam da je to jedno ogromno srce i zato ne trebas nista da brines jer ljudi sa velikim srcem ne trebaju nista drugo da rade sem da vole.
Nemoj biti u armiji onih koje su ubedili da nista ne zavisi od njih.Od tebe sve zavisi i zavisice.Duzna si samo sebi i svom zivotu.Zapamti.

Miris kasnog poljskog cveca

Jos miris kasnog poljskog cveca uspe da me bar na trenutak razveseli i vrati osmeh na pola usne.Udari me miris njegov kao prolecni pljusak,kao letnja zega…Onda pogledam oko njega i vidim da je to poslednje ovogodisnje cvece u polju.Posle njega vise nece nista rasti i cvetati,sve do sledece godine.Nije li to tuzno.Usamljeni covek stoji pored prelepog usamljenog cveca koga ce prvi mraz da ugasi zauvek,a vetar da raznese po ataru.Da mogu,odneo bih ga kuci ali kako da mu oduzmem tu slobodu polja?!Poslednje je niklo od svog cveca i ponosno sad stoji jer je docekalo svojih pet minuta lepote.Da moze govoriti mozda bi mi trazilo da ga presadim u svoj vrt.Mozda.Opet,mozda je svesno svoga puta i trajanja pa se namerno sepuri ispred mene cekajuci svoj kraj.Ipak cu ubrati jedan buket i iz njega uzeti seme koje cu s’proleca zasaditi bas preko puta svog prozora.Dacu mu sansu da svake godine iznova raste i da bude deo mog zivota.Sta jedan usamljenik drugo da ucini nego da podeli svoj zivot sa nekim.Prosto je…Svi zasluzuju da zive…

O Partizanima i rakiji

Ne,nije ovo jesenja prica o pecenju rakije na selu.Ovo je prica o nekim mnogo hrabrijim ljudima nego sto smo mi danas.Nije ni slucajno zasto je bas danas otisla u etar.Danas je 20. oktobar.Dan oslobodjenja Beograda koji se dogodio te poslednje ratne jeseni.E sad kakve veze ima pecara za rakiju i oslobodjenje Beograda?!E vidis,ima.Sto se tice rakije,kod nas je cale pece vec godinama.Sto se tice oslobodjenja,upravo je njegov pokojni stric,a moj deda,usao u Beograd sa svojim Partizanima i od tad pa do dan danas on se vodi kao slobodan grad.Preko dve hiljade njegovih saboraca je zauvek zaustavljeno ispred i u njemu,kao i blize hiljadu crvenoarmejaca.I nije bas slucajno(zlobnici ce reci i namerno) sto je cale bas danas izabrao dan da pece rakiju.U vremenu kad se istorija prekraja i kad je pisu oni sto su tad bili porazeni,nama ostaju ovakvi obicaji kroz koje cemo se secati tih hrabrih ljudi i kroz pricu ih spominjati i velicati njihova dela(bar dok smemo da pricamo).Mada i kada nam zabrane da spominjemo tu jedinu i istinitu istoriju,mi cemo uvek zaloziti po jedan kazan rakije u omaz slavnim precima.
Zato se uvek prvo iz casice prospe malo rakije na zemlju,a ostatak se drmne,onako muski,partizanski.U njihovu cast i u nase zdravlje.Sad ne znam zasto sam ovo napisao ali moze biti da je zbog vruce rakije…

Ljubav na pola

Morali su da okoncaju sve.Ona razocarana jer on odlazi,a on razocaran jer nije htela da podje sa njim.Dok su se njih dvoje oprastali i napustali svoj zajednicki svet,podjednako pateci jedno za drugim,ona ga je upitala:“Jesam li ti ikada uradila ili rekla nesto ruzno“?
-„Nisi mi nista ni uradila niti rekla ali to sto nisi smela da uradis sa svojim zivotom posle svega sto smo prosli je gore od milion ruznih reci ili dela“
-„Ti mene ne razumes“.
-„Ne razumem te samo zato sto nisi smela i nasao sam ti nacin da budes srecna,a za uzvrat sam dobio od tebe razlog zasto nisi.Covek ili nadje nacin ili nadje razlog.Treceg nema.Razlika je velika i shvatices je kada bude prekasno za sve,pa i prekasno za zivot“.
Spustili su glave oboje i svako je posao svojim putem.Podelili su svoj zajednicki zivot na pola,a sa njim i sunce,oblake,jutra,veceri,nade i snove.Svako je dobio polovinu onoga sto su imali zajedno.Delove jedne ljubavi…

Zivot iz Balaseviceve pesme

I kad me neko pita za nju,odmah se setim onog Balasevicevog druga iz detinjstva sto zivi srecno na selu,k’o u ruskom romanu…I bas kao sto mu je Djole pokusavao objasniti njihovu ljubav,a ovaj uporno ponavljao „Ma nije strasno,imala je drugog to znas“,tako i ja svaki put beznadezno pricam u nadi da me ovaj preko puta razume.Ne ide jednostavno.Jer i taj preko puta mene,zivot posmatra skrto,vidi nebo i zemlju,ma ima pravo,a ja sam prokleti pesnik koji stoji na kisi,koji laze i voli.I onda krene tura za turom,runda za rundom pica i u pauzama cuganja samo cujem „Ima mnogo slicnih njoj“ i „Dodaj bokal stari moj“…Zato topim u vinu citav svet,jer u casu moze svasta da stane…
I na kraju ga pitam da li zna da je nevazno sto si otisla?!Odgovor je uvek isti:“Avantura,sta ti sada ostaje?“
„Ma ostaje mi to sto se volimo,sto se jos volimo…“
„Dal zbog vina“kaze on,al’ ovo smesno postaje.“
I eto…Balasevicki rezgovori kad god je spomenem…Posle svakoga moram da pustim sebi za dusu tu pesmu…I uvek srce preskoci kad cujem recenicu iz nje:“Svako nosi u sebi nekog svog malog boga kom se potajno moli.“
Eto ti zivota iz jedne pesme…

Zaori nas sa prvom brazdom

Oru se i poslednje braze njiva ove godine.Uzurbano se preorava sve ovo sto je preostalo od ovogodisnjeg roda.Nista vise nece izgledati onako kako je bilo vecinu ovih meseci iza nas.Sve one lepote koje su nam punile oci svojim bojama i darivale sve mirise koji su nas opijali,uskoro ce biti pohranjene 30-40 santimetara pod zemlju.Sve sto ce ostati je crnilo ovog tla po kojem hodimo.Tako sve do proleca.A prolece daleko,predaleko.Ipak ce ono biti sansa prirodi da ozivi ponovo.I ozivece.Tako je odvajkada.Bilo bi dobro kad bi tako i ljudi mogli da zatrpaju,preoru,pokopaju sve ostatke nekih stvari koji postoje jos samo u njima,u dusi ili srcu,pa da se nadaju da ce prolecem i oni procvetati kao ljubicice ili maslacak.Jesen je zato stvorena da se oprostis od svih lepota u kojima si te godine uzivao,a opet prolece je neka nova sansa za neke nove,buduce lepote.Jedino je problem sto neke stvari cak i kad zakopas duboko u zemlju,ne znaci i da ce nestati odmah u njoj iste jeseni ili sledeceg proleca.Za te stvari trebaju godine i godine…

Banja za dusu

Gde da nadjem banju u kojoj se leci dusa?Ima li u njoj dovoljno lekovitog blata i vode da regenerisu srce?Ima li u njoj neki tretman brisanja osecanja?Postoji li neka terapija strujom koja brise secanja?Mozda neke vezbe da rehabilituju ruke koje znaju samo da grle?!
Ima li u njoj dovoljno cistog vazduha da osveze pluca duvanskim dimom zatrovana?Postoji li dijeta koja ce ocistiti krv od kafe i alkohola?Da li bi magnetna terapija ponovo sastavila mozak u jednu celinu?ili mozda neka relaks masaza posle koje se ne budi svake noci u 3 sata?!Postoji li u ponudi neki program za odvikavanje od nje?Ako neko zna takvu banju neka mi sto pre javi…Ne pitam posto kosta…

Prozor

Oduvek sam zeleo da imam u svojoj sobi jedan ogroman prozor u ciji stok se moze sesti i gledati kroz njega.Nasloniti se ledjima a noge do pola skupiti.Onako u boksericama i staroj majici.Pored malo mesta da stane jedna piksla i jedna casa za vino.Ispod njega da bude jedan mali radijator koji bi isijavao toplotu u oktobarskim i januarskim danima.Odmah do radijatora jedan stari gramofon i na njemu ploca „Umjesto gluposti“ iz ’82 godine .Igla gramofona da vrti samo trecu pesmu sa ‘A’ strane sve dok se ne izlize.
I tako bih na tom prozoru mogao da presedim celu jesen i zimu zagledan malo u mokro a malo u zaledjeno staklo.Da pricam sa tim hrastom preko puta njega ili da se samo cutke posmatramo.Nocu bih gledao ka zapadnoj strani neba i trazio po neku zvezdu padalicu.Prstom bih crtao srca i kroz njih zurio u zvezde kad je nebo vedro.A knjiga imam taman toliko da bih svaki dan po jednu gutao.Malo citao malo gledao lisce kako ga vetar nosi ili kako savija suve pahulje snega ispod okapnice.
Da imam takav prozor,definitivno bi mi lakse pali svi ovi tmurni i depresivni dani sto nadolaze…Jedan veliki prozor…Jos mi to od zelja preostalo…

Fali joj sve to

Znali su da razmenjuju svoje misli pogledom.Nije trebala rec da se izusti.Znali su da razmenjuju i svoje tisine.One tisine koje se ne objasnjavaju recima.Sve su imali za svog veka.Najvise jedno drugog,a to se na kraju samo racuna.Bilo je u zivotu svega.Lepih i ruznih stvari,smeha i suza,odricanja i kompromisa,tvrdoglavosti i popustanja ali na kraju kad se sve sabere imali su zivot.Njihov zivot.Sada kad njega vise nema medju zivima,fali joj sve to.Fale joj i pogledi bez reci i razmenjivanje tisine,ma fali joj i svadja sa njim samo da moze jos jednom da cuje njegov glas i karakteristican smeh.Fale joj zagrljaji i poljubac u glavu preko kose,dodir po licu grubim prstima,prolecne kafe na verandi,u zimi trljanje hladnih tabana,…Ma sad bi na glas zapevala onu njegovu glupu pesmu koju je uvek zvizdukao kad bi popio koju.Fali joj jako.Svakim danom sve vise.Ni sama ne zna koliko ce izdrzati bol i tugu.Ne zna ni koliko ce je noge posluziti.Najvise bi htela kad prvi put poklekne i padne,da tu i ostane i rastavi se sa svojom dusom.Svakako joj je zemlja bliza od neba.Zemlja u kojoj je zakopan ceo zivot njen.Zemlja koja ce ih ponovo spojiti u jedno.Zemlja koja je vuce svaki novi dan sve jace i jace.Zahvalice se na kraju zivotu sto joj je pruzio priliku da ga prozivi onako kako je htela svojom voljom,sa kim je htela i pozdravice u datom casu onu drugu stranu sto ce je ponovo spojiti sa njenim razlogom zivljenja.Jer jedan je zivot i valja ga proziveti onako kako srce odluci…Nikako drugacije…

Sahrani nas,zakopaj

Zakopaj u nekom brlogu i srecu i tugu zajedno.Zakopaj sve zelje i sva nadanja.Sahrani sa njima sve planove i mastanja.Ostavi u toj rupi svo proslo vreme i sve ljude koji su bili u njemu,a vise nisu kraj tebe.Ostavi i sve lepe i ruzne stvari koje su ti oni doneli.Zatrpaj rupu sa svim time u njoj pa je dobro izgazi nogama i zalij suzama da bolje zemlja ‘legne’.Nemoj je na kraju obelazaviti nikakvim grancicama i nemoj je nikad vise obilaziti.Vec u sledece prolece ce je prekriti trska i sas.Sve ce izgledati isto i sve ce biti beskrajno zeleno.I ne boj se te ptice sto te je gledala dok si to radio.Ona nikome nece reci gde si zakopao sve to.Nemoj se ni pitati otkud ona tu.Svako ima svoj put i nista se u zivotu ne desava bez razloga.Ni rupa ni ptica ni ti ni ja…Samo teraj dalje kroz zivot…

Neki ljudi nemaju izbora

Docekala je svoju zasluzenu penziju.Ceo radni vek je provela u jednoj skoli kao uciteljica.Obozavala je da radi svoj posao i on je za nju bio sve sto ima na svetu.Uvek maksimalno skoncentrisana na casovima i uvek profesionalna,a opet tiha i blaga bas kako svako dete voli.Kada bi zavrsila radni dan,odlazila bi u svoj porodicni stan i posle rucka opet se posvecivala raznim zadacima,pismenim sastavima i krojila plan za sutrasnju nastavu.Taj tempo zivota su joj nametnuli jos na pocetku njeni pokojni roditelji koji su bili takodje profesori ali onog starog kova.I tako,imala je ljubav od svih ali sta je sa njenom ljubavi?!Ooo imala je i ona jednu ljubav pre mnogo godina.Onu pravu,najiskreniju.Sve je bilo kao iz bajke dok jednog dana nije bila isprosena.Njeni roditelji su joj odlucno zabranili da se vidja sa tim covekom jer Boze moj,on je bio tek dete iz radnicke klase.Golja,sirotinja.Vrsili su pritisak na nju sve dok nije popustila i ostavila tog coveka.Posle toga vise nikad nije ulazila u bilo kakvu ozbiljnu vezu.Njega ponekad vidi u gradu kako ponosno seta svoje unuke.Skrene pogled u stranu a srce joj neizdrzivo zaigra u njedrima.Rasiri zenice i blagim pokretom prsta pokupi par suza iz ociju.Pomisli u tom momentu svasta.Sta bi bilo da je imala snage i odlucnisti onomad pa da je pobegla sa njim.Sigurno bi danas srecni bili.I ne boli je to sto je osudjena na samacki zivot do kraja veka,nego je boli cinjenica da je imala sansu i izbor u svom zivotu da ga prozivi onako kako bi htela a ne kako su drugi hteli.Eto.Neki ljudi nemaju izbora,a neki opet imaju.Samo je na nama da li cemo prihvatiti rizik u datom momentu ili cemo se kajati pod stare dane i ocajavati za propustenim prilikama…

Zadusnice

Juce su bile zadusnice.Miholjske.Ta mala bakica toga dana spakuje u svoju torbu nekoliko sveca,flasu vina,malo hrane i kutiju cigareta pa odlucno krene putem groblja.Uz put zastane pored table na kojoj stoje umrlice i pogleda detaljno na nju trazeci nekoga poznatog,a po nekad zamislja kako bi izgledala njena umrlica i sta bi na njoj pisalo.Sve cesce to radi svesna da joj nije ostalo mnogo od zivota.Na groblju prvo obidje drage ljude koji su joj za zivota ispunjavali svakodnevnicu,zapali svakome po jednu svecu i prekrsti se.Potom se spusti do starog drveta kestena koje stoji na samom kraju groblja.Ispod drveta skromni spomenik sa jednim praznim i jednim zauzetim mestom.Pridje sa cela,rukom obrise prasinu i poljubi sliku na tom levom grobu.Odmah se seti te njegove zadnje zelje da on lezi bas tu kako bi kada dodje vreme,ona pocivala sa njegove leve strane.Bas tu,pokraj njegovog srca.
Zapali svecu pa na iskrzanom stolnjaku posluzi malo hrane i naspe po jednu casu vina za sebe i njega.Uzdahne duboko i ubaci par zalogaja u usta,a nekoliko vrelih suza se skotrljaju u krilo.Na kraju tog obreda zapali dve cigarete pa jednu zabode u zemlju.Drugu ona ispusi sa merakom.Kao da se ispricala sa njim onako iz duse.I bude joj malo lakse.Pre odlaska,pokupice stoljnjak i case,a hranu,cigarete i vino ce ostaviti tu.Jos jedan pogled na sliku i kontakt ocima koji govori ‘Vidimo se uskoro’.Eto,to ti je zivot.Premalo godina od krstenice do smrtovnice.Da nije ljubavi u njemu,ne bi imao smisla.Ostaje pitanje samo.Da li ce i nama neko dolaziti na druzenje kad su zadusnice?!Dolaziti iz ljubavi…

Melodija njegove frulice

Pored seoske pijace koja je taj dan krcata,nalazi se prodavnica,a ispred prodavnice uvek taj starac.On i njegova frulica koju stalno svira.U pocetku sam mislio da je to samo neki seoski sarlatan koji prodaje nesto tu.A on uvek uljudan,prijatan.Uvek bi se javio i pozdravio me kad bih prosao pored njega.Morao sam da pitam seficu prodavnice za njega.Ko je taj ubogi starac koji svira svaki cetvrtak tu ispred.Odgovor je bio strasan.Naime,snajka mu je fol otisla u inostranstvo da radi i ostavila buljuk dece.Sin cista propalica koja mu je prokockala sve sto je imao i stekao.Ostala su mu samo unucad o kojima sam vodi racuna.E tu pocinje sve.To je razlog zasto on stoji tu svaki dan i svira.Nije to klasicno prosjacenje.To mu dodje kao neka milostinja koju mu tek po neki covek udeli.To sam shvatio jer ne pruza ruku i ne trazi nista od tebe i umesto toga on samo udeli ‘dobro jutro’ ili neku svoju cudnu melodiju iz frulice…A ta mislostinja koju dobije toga dana,odmah bude upotrebljena u toj prodavnici kao kompenzacija za neko voce ili namirnice koje su potrebne toj „njegovoj“ decurliji koja ga sigurno gladna ceka kuci.I kako da ne zaplace covek nad njegovom sudbinom?!Ja jesam.I uvek kad ga vidim cetvrtkom to i uradim.I uvek mu udelim onoliko koliko imam kod sebe.Cak i kada taj dan za sebe nemam dovoljno.Makar i simbolicno bilo.Jer moje malo je njemu mnogo.Stisnem mu ruku sa moje obe ruke,onako kao da mu cestitam nesto i krisom prepustim te usrane novce da ostanu u njegovoj saci pa se okrenem i odem.Iza ledja cujem tiho ‘hvala sine’,a ispred sebe ne vidim vise nista cisto jer mi se oci napune suzama…I tako odem dalje sa njegovim bolom kao svojim,pa se onda zamislim i upitam sta ce biti sa tom decom kada njegova pluca vise ne budu imala daha da pokrenu melodiju iz frule…Pitam se jos svasta u glavi ali mi opet bude drago sto sam makar malo olaksao njemu njegove strasne,mozda poslednje dane,mesece,propacenog zivota…
Mnogo tuge je oko nas i kada bi svi pokusali bar malo da budemo ljudi u skladu sa mogucnistima,sigurno bi bili makar za nijansu srecniji i zadovoljniji.I oni koji dele i oni kojima se udeljuje…Jer zivot je kao melodija iz frulice.Nekad vesela a nekad tuzna

Pocinje sezona kisa

Ali pocinju meseci kise i razmisljanja koje oni donose…I nisu to one kise proletnje sto prijaju dok te natapaju tamo negde na nekom brdascetu u nekom malom gradicu dok se ljubis sa nekim,a mrak polako pada i zelja ti dostize vrhunac…Ne…Ovo su one kise koje te zakuju u sobu i teraju te da se secas svega…Pokrenu citavu retrospektivu u glavi…Teraju da se setis i te prolecne kise i srece koja je ona donela…Na sve planove i snove…Na onaj osecaj kad ti se cinilo sve mogucim i izvesnim…Na jedno prolece kad si shvatila da mozes leteti…
I na kraju ostace ti samo to secanje na te i takve kise,dok te ove druge,sumorne i sive budu polivale skoro svaki dan…
Zato secaj ih rado ali nemoj cesto…Dosta je da se setis samo kad pokisnes od svake prve prolecne kise pa se nasmejes jer ti se mozda na trenutak vratio onaj osecaj i miris svega….Dobro,seti se i ukusa visanja tek sazrelih iz dvorista u koje niko nije godinama krocio…
I da…Seti se na posletku i toga da ce se i onaj neko ko je sa tobom nekada pokisao i kusao te visnje,nasmejati i setiti…
Pocinju meseci kise…Oktobar je…

Bio sam jednom novembar

I zvanicno je dosla.Jesen.Usetala se nacujno u nasa srca i svojim vetrovima rashladila nam duse.Pravo godisnje doba da se opise ovo licno sumorno vreme koje smo napravili.
Eto ni sunce koje je sad crvenije i vece ujutru ne sija dovoljno jako niti greje onim zarom kao pre neku nedelju.Ni ovo lisce koje zuti i opada ne cini da se osecam bolje.Miris pecenog kestenja na ulici koje sam tako voleo mi vise ne prija jer nemam kome da ga kupim i darujem.Nema ni te ruke koju bih stavio u moju da je ugrejem dok setamo sa podignutim kragnama po gradu.
Nemam cak ni osecaj da je septembar.Vise mi lici sve na pocetak decembra.
Krecem mokrom ulicom a u glavi iz nekog razloga meni znanog pocinju Sobiceve poznate reci pesme:
„Bio sam jednom novembar
Kao u bukvaru
Kad sam je mozda volio
Kao Zivago Laru…

I psi su ljudi

Zalivam bajatu kiflu jogurtom dok bezvoljno gutam zalogaj.Pogledam na sat.Pola 8 je tacno.Sad se garant i ona budi za prvu smenu.Uhvatili se mozda i ona odmah za telefon trazeci vodenim ocima neku poruku za dobro jutro na displeju?!Ne iz navike nego iz ciste brige.Samo da vidi da sam dobro i da sam tu.Zanima li je jos kako sam i mislim li na nju?!Zapita li se da li i ja odmah ujutro posegnem za telefonom iscekujuci sto i ona?!
Koji moj i jedem ovu kiflu?Kafa i cigareta mi treba.Da jos malo istruzem zeludac i opteretim pluca koja se jos nisu opravila od sinocne doze dima.I sta koji kurac i ima da mislim sta ona misli.Da misli na mene sigurno bi mi poslala poruku i dala doznanja da joj falim sa mojim simbolicnim „dobro jutro“.
Evo cepam na delove ono pola kifle i zalivam je ostatkom jogurta ispred ulicnog psa,skitnice koja srecno mase repicem.Neka se bar neko obraduje ovo jutro…I skitnice su ljudi tj. psi…Mozda gladni svega ali su opet pored nas i uvek nam se obraduju ako im posvetimo bar malo paznje ili im damo razlog za zivljenje…

Skitnica sa snovima

Pokupio je svoje nade i snove pa ih zavezao u jednu torbu,natakao na stap i prebacio preko ramena.Nije hteo nista od toga da ostavlja nekom drugom.Ipak su to samo njegove stvari.Nosice ih tako i vuci sa sobom dok god je ziv.Jer sta ce mu zivot ako ostane bez nadanja i snova.Bio bi skroz promasen.Ovako uvek kad se zazeli moze da izvuce po koji san iz torbe i da se nada njegovom ostvarenju.A torba puna svega.Malo bi mu bio jedan zivot da je isprazni do kraja.Neka misle svi da je skitnica.Nije ga briga sve dok ima svoju torbu na ledjima.Bogatiji je mnogo od tih umisljenika sto ga ismevaju i gledaju sa visine.Shvatice oni to njegovo bogatstvo kad se jednog dana probude sami,prazni i ostareli.Pozelece tad svi da su makar malo u zivotu imali priliku da nose bar jednu malu torbu nalik njegovoj.

Poklekli smo

Popustili smo pred svima.Poklekli i pognuli glave.Bas pred onima kojima ljubav znaci imati kucu,nekoga pored sebe,posao i pun stomak.Onima koji odlucuju svojim nagonom a ne srcem.Takvih danas ima najvise.Takvi su pokvarili ovaj svet.
Boleo bi me kurac za svet da mi nisu i ovaj moj srusili.Srusili ga i tebe vratili u njihov svet.
Tebe koja tamo ne pripadas.Tebe koju ce ugusiti i ostaviti u vecnoj tami.
Moglo je i drugacije.Samo nije moglo jednostavnije.Tezak je izazov bio pred tobom.Cekala si da ti Bog odredi put,a promaklo ti je da je on mozda poslao jednog bezboznika u tvoj zivot kako bi ti ga on pokazao.
Da,ja sam taj bezboznik koji prati znakove pored puta,ne bojeci se nicega.