Ona spava

Jutro je.Subota.05:00h
Brzo gasim alarm koji me opominje
da moram uskoro na posao.
Brzo,da je ne probudim.
A ona…
Zgrčenog lica,u fetus položaju
leži okrenuta prema meni,
kao tek porođeno lane na snegu,
obučena samo u moju,
četiri broja vecu,staru majicu.
Lice joj se malo grči dok izvalčim
svoju ruku iz njenih šaka.
Na prstima odlazim iz sobe u kupatilo.
Ne pomera se.Jednako diše.
Zaboravila je opet da uključi veš mašinu.
Još se nije navikla na moje štedljive
navike poput noćnog pranja veša.
Perem zube i gledam na ormariću
njenu četku za kosu punu dlaka.
Mirišem je…
Da,to je miris sveže nje.
Skidam dlake i bacam ih u kantu.
Zvuk tostera me vodi u kuhinju.
Preklapam joj dva parčeta hleba
namazanog sa maslacem i
nevešto ih nožem rezbarim u oblik srca.
Njena kafa je davno bacila ključ.
Nije ni važno.Obožava hladnu kafu.
Serviraću je pored tosta na tanjir i
okrenuti taj prepečeni hleb
do njene glave na noćnom ormariću.
Znam da neće pre kafe ništa pojesti.
Ovako ima bar pola šanse za to.
Na stočiću samo jedna preostala
„Slim“ cigareta u praznoj kutiji.
Ostavljam tiho svoju paklicu
ispod ruba tanjira tik iza kafe
koja je iza tosta sa maslacem.
Stavljam joj telefon na punjač.
Gasim ventilator jer je njoj uglavnom
hladno,a meni uglavnom vruće.
Spuštam roletne da je dan ne bi
probudio previše brzo.
Neka je.Neka uživa usnula.
Čaršavom joj pokrivam golu nogu
koja ističe njene savršene obline.
Boginja je.
Meškolji se blago.
Odlučno i oprezno spuštam
svoje usne na njene.
Ne znam da li sanja ili se pravi ali
taj blagi osmeh na krajičku njenih usana
mi govori da sam to odlično odradio.
Zadovoljan sam.
Moja je.
Zadovoljna je.
Tako bar izgleda.
Osvrćem se ka njoj pred odlazak
dok mi se u glavi rađa pitanje:
„Zašto je nisam upoznao mnogo ranije?“
Ma svakako je moja i ja sam njen.
Ne može bolje,ne može više!
Poslednji pogled na nju i
zatvaram vrata koja
nisu moja,nisu naša,
nisu nikad ni bila,
niti je ona bila moja…
A trebala je…
A mogla je…
A mogli smo…

Galebe

Ostavi me prikovanog za zemlju,
poseci mi krila i okiti se perjem.
Pusti glas da onemi do kraja,
zato što samo tvoje ime vrišti.
Oči mi jedino ostavi
da me opet suza iz njih izda
i glavu da iz nje krenu tambure
kao one što na počinak prate.
Ostavi me samog i zaključaj vrata
kad si svoje srce zatvorila
nek i sve ostalo bude zabravljeno.
Zaustavi vreme i sate,
samo srce pusti da lupa,
jer prokletsvo je naše,
života i mene.
Njega što prolazi i
mene što te ne zaboravljam.

Mačak na stolu

Čini mi se,tako zagledanom,da mi
čitav život u sanjarenju prođe.
Gde god da me postaviš,
Ja nađem neku idilu u svom oku.
Malo mi treba da budan usnim.
Koliko jedno zrnce peska i kap mora.
Šum talasa u osvit zore ili
odblesak neba nad vodom.
Možda ću i skončati tako zagledan
i možda nikada ne odsanjam
ono o čemu budan dremajući maštam.
Nasanjario sam se za dva života.
Mogao sam možda duže i bolje,
ali čemu da žalim ako i tako bude jer,
u zrnu peska sam video veliku kulu,
u kapi mora ugledao čitav jedrenjak,
od šuma talasa čuo zvuk mandoline,
od neba u vodi video ceo svoj svet
satkan od snova i oblaka u njemu.
Ostala mi je još po koja želja u oku,
a njih ću već nekako ostvariti
onda kada jako zažmurim.
Čini mi se,tako sanjareći,
da čitav život zagledan mi prođe.

Ostavljam te noćas

Ostavljam te noćas.
Sećam se da si mi rekla:
„Ne,ne mogu danas,
danas mi se ne rastaje sa tobom“.
Ali ipak ostavljam te noćas.
Ostavljam zbog mojeg sutra.
Nema smisla da te tamo
nađem a da opet nisi moja.
Ostavljam te i zbog našeg juče.
Ne bi bilo lepo da sve što
sad osećam prema tebi
sutra počiva u miru prošlosti.
Ostavljam te i zbog danas.
Jer došla su neka nova leta
u kojima nema nas, a ja sam
ostao u nekom prošlom
gde smo smelo spavali
pod nekim našim mostovima.
Ostavljam te noćas.
Zbog nekog novog mene
čiji ostatak zaslužuje neko drugi
čije parče srca trebaće nekom smelijem
da mu lupa pod kožom ritmom života.
Ostavljam te ali ostavi i ti mene
negde u tišini svoga ćutanja.
Ostavi nas tamo da budemo srećni,
a ako me se baš iskreno poželiš,
podigni pogled na plafon sobe.
Sigurno ću se pojaviti tamo.

Sa neba znak

Znam,molite se bogovima svaki dan.
A da li ste nekada videli boginju?
Ja jesam.
I poljubio je.
I zaljubio je.
I zaljubio se.
I imao je kao svoju.
I odvela me na nebo,
pravo kroz oblake,
da mi zvezde pokaže,
da mi zvezde skine.
Zato su mi sad sve one iste
i svaka mi liči na nju.
I stvorili smo Nas u jednom treptaju
i postali smo beskraj ispod ovog neba.
A bila je samo
jedan trenutak u mom životu,
pa mi sad kratak život
da zaboravim taj trenutak.
I svako mi jutro šalje znak.
Makar jedan mali oblak.
Zato joj se molim svaki dan.
Da me bar još jednanput
blagosilja svojim dodirom.
I svaku noć čekam san
da je u njemu poljubim.

Bol

Znaš,shvatio sam kako čovek može
lako poleteti kada dobije krila i
kako nikada za života ne nauči
da se dočeka na noge posle pada.
Zato mi se više ne leti.
Zato mi se više ne pada.
I jedno i drugo na kraju izazovu bol.
Samo da naučim živeti sa njom kroz život.
Jer i sam život je jedna velika bol.
Mada,primetio sam da ima i svojih čari.
Ako ne boli onda nema ni osećanja.
Ako nema osećanja,nema šta da boli.
Ako nema nijednog od to dvoje,
onda nisi živ ili živiš pogrešno život.
I još da naučim kada to sreća
prelazi u bol i kada bol postaje sreća.
Jer nema ništa lepše od nade koju rađa tuga
i nema lepših snova od onih koje rodi bol.
I da…
Ima nešto…
Jos samo nešto…
Da dočekam ljubav da vrati dug.
Onda smo valjda kvit.

Ako poželiš…

Ako poželis,a znam da nećeš…
Potraži me samo ako opet budeš htela
da se sviđaš samoj sebi.
Onda kad ti se slučajno omakne ime moje.
Ako poželiš da me držis za ruku,
a srcem da osetiš kako te dotičem.
Nađi me kada shvatiš da nije strašno
što vreme prolazi,vec je štrasno
što prolazi bez nas dvoje.
Ako poželiš da me slučajno sretneš
i opet osetiš onaj stari plam,
u grudima preskok srca,
a ruka sama krene ka meni
i u trenutku shvatiš koliko ti falim.
Ako poželiš opet onako sebe ludu,
onu sebe koja je imala krila,
kojoj se sve činilo mogućim
jer se zaljubila kao šiparica i
izgrizla usne zbog nekog mene.
Ako poželiš,
mada znam da nećeš,
nemoj me tražiti već se samo osmehni
jer već odavno sav moj svet
počiva na tim tvojim usnama,
koje sad krvare zbog nekog drugog.
Ako poželiš,a znam da nećeš…

Neizlečiv sam

Živi kako hoćeš,radosno ti bilo.
Nađi nekog drugog da ga voliš.
Da te voli.
Jer kao takva ne zaslužuješ ljubav
samo jednog čoveka.
Ti si predmet obožavanja,
kao neka relikvija i
kao takva moraš biti svačija.
Ja sam pronašao svoj kraj u tebi.
I drago mi je što znam da ne patimo oboje.
I drago mi je što mogu sve da kažem,
jer više nemam šta da izgubim.
Ne brini za mene.
Nemoj više.
Ima u meni još mesta za sto godina samoće.
Meni je dosta da nađem i srce urezano na klupi,
poneko srce u oblaku ili srce u drvetu.
Nasmejem se tim znakovima pored puta
jer znam da me neko ili nešto opominje i
govori da sam na dobroj stazi.
Ostaću na njoj sve dok hodim ovim životom.
Jedino se još pitam:
Šta ako očistim misli?
Hoće li mi srce pući?
Ako te pokušam zaboraviti?
Da li ću zaboraviti sebe srećnog?
Izgleda da sam neizlečiv…

Neka nama mene samog

Čudiš se zašto sam još uvek sam.
Zar je moguće da ne shvataš?!
Svako bira hoće li biti sam ili usamljen.
A sam nije isto što i usamljen.
Ovako sam,
srećniji sam od većine onih
koji su u nekim vezama,zajedničkim životima…
Ja sam vise napušten nego što sam sam.
Ostavljen možda.
Možda i zaboravljen.
Ali nikako sam.
Ne sećaš se kako je stvarno voleti?!
Trebala bi znati da
neke ljubavi ostaju u ljudima
bez obzira što im trenutak
sudbine nije bio naklonjen.
One opstaju u nama bez obzira
na to šta se zbiva oko nas.
Čak i ako njih nema više u
našim zivotima,mi ih osećamo.
Zato se nemoj čuditi meni samom.
Ako će ti biti lakše da shvatiš,
reći ću ti ovako:
„Nijedan zalazak sunca nisam uzalud potrošio misleći na tebe
jer si svakog sledećeg jutra iznova bila tu“.
Tako da,
neka nama mene samog.

Parče raja

Pokušavam da uhvatim komadić ovog raja
i da ga sačuvam za neke buduće dane,
neke teže dane,
u kojima će mi trebati ovakve slike u očima.
Šum valjajućih talasa i
škripu kamenčića pod nogama.
Jedan sasvim tih i topao povetarac u kosi.
Pogledi u beskrajnu pučinu i
osviti plavih zora na njoj.
Miris mora u nozdrvama pomešan
sa mirisom posoljenog vazduha.
Podrhtavanje žica na buzukiju koje daju
opuštajuci zvuk Rebetiko melodija.
Ukus domaćih maslina na jeziku i
šmek crnog vina na gornjem nepcu.
Hiljadu snova ispod kapaka svake noci i
hiljadu želja prvim jutarnjim pogledom.
Ovu svesno izabranu samoću
koja mi ljubi unutrašnji mir.
I uhvatiću komadić ovog raja
zbog nekih budućih dana.
Zahvaliću se ovom životu i
pustiti srce da lupa jako
sve dok bude živo.

Dzaba je

Dzaba je…
Jer…
Bespotrebno bezim od tebe
Naivno lutam drumovima
Uzaludno idem morima juznim
Badava derem djonove cipela
Zaludno trazim skrivena mesta
Uludo bacam oci u daljine
Nizasta kilimetre valjam
U bescilju tumaram trazeci plave zore
Uzaman ne gledam u oblake
Dzaba je…
Jer…
Ne mogu pobeci od tebe
Drumovi zvone korakom tvojim
Mora te na talasima valjaju meni
Djonovi cipela gaze tvojim kalupom
Nadjes me na svim skrivenim mestima
Oci u daljini tvoj lik vide
Kilometri se tope tek tako
I plave zore se u sumrak pretvore
Jednim pogledom u oblake
Dzaba je…

Unikatna

U moru istih i sličnih ona je nekako isplivala.
Posebna,neobična…Gotovo unikatna.
Tek tako se pojavila.
Niotkuda.
Kao davno izgubljeni deo duše koji
je svo vreme čekao da ga ponovo nađem
i sastavim opet u celinu.
Tek tako se uklopila u mene.
Od tada se osećam svoj ali mi
konstantno fali njeno biće pored mog.
Neobjašnjiv je to osecaj.
Mada u celom njenom nemanju,
imao sam je više od onih koji su
pored nje svakoga dana.
Pa,iako vreme odmiče polako,
ono samo pojačava želju za njom.
Nikako drugačije.
Tutnji kroz mene i osciluje.
A osetila je jednom taj bubanj u mojim prsima.
Reči bi je još mogle slagati ali
ne i taj osećaj kada se ritam prelije
iz mojih u njene grudi.
Zato je u moru istih i sličnih,
Ona nekako…Isplivala…
Čuj mene „posebna“.
Isplivala je…

Slaži me

Slaži me da nisi želela
Slaži me da nisi htela
Slaži me da nisi maštala
Slaži me da se nisi molila
Slaži me da nisi volela
Slaži me da si me slagala
Slaži me da si me varala

Slaži me da ne želis
Slaži me da nećeš
Slaži me da ne maštaš
Slaži me da me ne moliš
Slaži me da me ne voliš
Slaži me da me lažes
Slaži me da me ne varaš

Slaži me šta hoćeš
Skrivaj se i beži
Samo,molim te,
Ne reci da nikada
Nećemo naći način
I ne reci mi da je
sva ova ljubav uzaludna

Zauvek

Otići ću na ono naše staro mesto
prvog ponedeljka u junu.
Samo da preguram nekako maj.
A ti dođi na minut,na sekund…
Čisto da imam neki razlog življenja
bar do kraja tog meseca.
Ne moraš se ni osmehnuti.
Probodi me svojim pogledom
pravo kroz oči u srce.
Stavi naočare za sunce i
podigni blago glavu ka nebu.
Samo da vidim onaj tvoj
mali podbradak koji sam toliko
želeo jutrom da ljubim budeći te.
Ne traži ni one proklete znakove
u oblacima sto plove iznad.
Srce je svakako kod mene.
Samo sedi tako profilno zamišljena.
I budi taj jedan trenutak pored mene.
Dođi i nestani.
A mene…
Mene ostavi…
Neka sam i dalje proklet
što te ne zaboravljam.
Neka me tamo…
Tamo gde ljubav počinje.
Tamo gde smo mi počeli.
Pored onoga grafita na zidu.
Opet ću nas odvesti
na kraj našeg sveta i
zapaliti sve mostove iza.
Bar u željama svojim.
Jer milion načina postoji
da te čvrsto držim u svom naručju,
a nijedan da te imam.
A zagrljaj sa tobom-sveta kraj.
Ipak…
Uzdaću se u naše umeće čekanja…
Jer i dunja na ormaru stoji godinama…
Čeka…
I kad uvene do kraja,ona i dalje miriši…
I znaj…
Nikad ne bih mogao prestati da ti pišem
ali bih mogao nestati svakog trenutka.
Samo ako bi to poželela.
Do tada…
Čekacu te svaki dan,a potražiću te
svakog prvog ponedeljka u junu.

U jednom maju

U jednom maju ostalo je sve…
Jedan miris prve kafe na trgu
Jedan sasvim poseban ponedeljak
Jedan susret očiju
Jedan dodir dve duše
Jedno zajednički izmaštano sutra
Jedan život nikada ne proživljen
Jedni snovi do kraja na odsanjani
Jedan drugačiji Ja
Jedna drugačija Ti
Jedna nada,iskrena i stvarna
Jedno proleće oko nas i u nama
Jedna prilika za novi početak
Jedan početak koji je to samo i ostao
Jedno svetlo posle tame
Jedan osmeh ispod maske
Jedna maska koja je pala
Jedan letnji dan u sred maja
Jedna jesenja kiša poljupcima okupana
Jedno iskreno obećanje
Jedni pogledi u daljine
Jedni srećni Mi
U jednom maju ostalo je sve…

Vidimo se u maju

Gube ljudi dane i godine…
Gube svoje živote tek tako,
da ni ne znaju…
I ja sam izgubio ponešto…
Solidarisao bih se sa njima
jednim mojim izgubljenim majem…
Jednim prošlim majem…
Majem u kojem je čitav svet stao…
Majem koji je doneo toliko mnogo i
koji je odneo duplo više…
Doneo tebe i odneo nas…
Ali svaki novi maj te meni vrati…
Bar u sećanju…
I skoro da te mogu osetiti celu…
Tvoje oči na meni…
Tvoje usne na mojim…
Moje srce kako lupa na kiši
dok stojimo zagrljeni u
naizgled obećanom svetu…
Tamo nekom majskom svetu…
Našem svetu…
I znam da su ti novi majevi
doneli neke nove ljude u život,
a mene su ostavili u tišini prošlog
ali meni sem tebe
niko nije preostao u njima…
I znam da ceš me uvek imati
u svojoj tišini…
Ćutanju…
Kao što ću te ja imati u
svakom narednom maju…
Zapitam se onda
šta će mi svi ti budući majevi
ako ih ne mogu sa tobom podeliti…
Šta će mi i sve godine sto idu
ako ću u njima živeti
jedan mesec kraće…
Zato…
Zaklinjem se ovim rečima
da ću svaki sledeći maj
ćutke i mamuran proživeti…
I da…
Neka me ubiju ako ikada više
budem kušao prve višnje
sa nečijih usana,
tamo negde,
krajem maja…

Svaku ti se noc molim

Svako ti se vece molim…
Onako smotano i iskreno kao sto
samo ja znam…
Da mi budes zdrava i srecna,da imas
onaj isti osmeh po kom te pamtim…
Svako ti se vece molim…
Da te zivot blagoslovi bar jednim detetom…
Da u njemu vidis mene…
Da ga cuvas kao sto bih ja tebe cuvao…
Da ga uspavas kao sto bih ja tebe…
Svaku noc…Pored sebe…
Svako ti se vece molim…
Da dobijes taj najveci razlog postojanja…
Jutrom da se rano budis i mazis njega…
I uzivas u bicu njegovom…
Kao sto bih se ja budio i uzivao u tebi…
Svakim dodirom ociju i ruku…
Svaku ti se vece pomolim…
I onoj mojoj pravdi koju bih delio…
Delio sa tobom,samo da to malo postojanje
ugledas i da te usreci…
Da te usreci kao sto sam ja hteo…
Isto kao sto sam pokusao…
Da ti dam…
Srecu…
Sebe…
Svako ti se vece molim…
Onako smotano…
Za zdravlje…
Za srecu…
I onaj osmeh…
I onu istu zelju…
Svaku noc ti se molim…
I verujem u nas…

Uzmi zivot

Plasis se.
Znam,plasis se da ces se odreci te zene koja si sad.
Koja ti se dopada.
Koju si stvorila u mesavini egoizma i egocentricnosti.
Toliko si tumarala mracnim hodnicima bez nade da si se na kraju zadovoljila jednim plamickom svece u njima umesto da si nastavila traziti svetlo.
Konacno si u toj tmini napravila neki svoj svet koji si opasala zidinama.
Svet u kojem si ti kraljica.
Svet koji se vrti samo oko tebe.
Lepo je to.
Samo nije to stvaran svet.To je cista imaginacija koja ti stvara lazni osecaj zadovoljstva.
Zadovoljstvo koje je postojano taman toliko koliko je postojan i taj svet.
Jer nema sveta bez jakog svetla
I nema svetla bez sirom otvorenih ociju
I nema ociju bez nade
I nema nade bez ljubavi
I nema ljubavi bez strepnje.
Zato.
Prestani se plasiti i uzmi zivot koji ti se nudi.

Bašta od snova

Sanjao sam te noćas
Iz dna bašte si klizila preko
orošene prvonikle trave
U haljini beloj za proleće krojenoj
Sa ranim cvećem u rukama
I osmehom što najavljuje kraj zime
Mali pas je pored tebe mahao repićem

Išao sam u baštu večeras da te nađem
Ali na rosi je samo košava klizila
preko oštre trave iznikle prvi put
Drveće je bilo obučeno u
cvetne haljine što mirišu nemirom
Neka šarena lutalica je pobegla
prema suncu ugledavši me
Jedino cveće bili su posedeli maslačci
koji poslednji put vide svoje sunce

Prekratio sam im muke i
učinio ih besmrtnim
Jednim grčem pluća
Što su naivno uzdisala
trenutak ranije
idući ka bašti
u kojoj sam te sanjao noćas
kako kliziš preko prvonikle trave
baš u beloj,za proleće skrojenoj,haljini

Sinoc nisi dosla

Ostavio sam alkohol…
Ostavio sam ga na onom istom
stolu metalnom od sinoc…
Na onom stolu pored one stolice…
Na kojoj si sedela pored mene sinoc…
Celu noc…
Bas sinoc…
Kada sam se zakleo u sebe da cu ga ostaviti…
Zbog tebe…
Sinoc…
Ostavio sam ga bas sinoc…
Ali sam ga nasao opet tamo…
Na istom mestu…
Od sinoc…
Nisam ga izgubio…
Tacno tu gde sam sebi obecao…
Da ga necu piti…
Pocev od sinoc…
I znas sta…
I nisam ga pio…
Pocev od sinoc…
I necu ga piti…
Sve dok postoji…
Sinoc…

Mrtvi

Zivot je trenutak sa rasirenim rukama,
Samo su mrtvi videli kraj mukama.
Prekriveni tepihom od trave i
Mermernim krstom iznad glave.

Samo oni znaju da je zivot prekratak
Samo oni znaju kako izjeda mrak.
I ziveli bi ga sigurno drugacije i bolje,
Da im nije bilo sudjeno to polje.

Njima nije bitno da li je noc ili dan,
Jer sa njima je umro i njihov san.
Pod zemljom nista ne moze da boli,
I vise ti nije bitno da li te neko voli.

Zato zivi zivot kao da ce sudnji dan,
Pa pokusaj ispuniti bar neki svoj san.
Ne plasi se ljubavi i onoga sto sledi,
Zajebi smrt,jer to sto si sad jedino vredi.

Hrama vam vaseg

Oprostite mi sto sam banuo ovako
u vas sveti dom.
Oprostite sto sam izazvao poglede vase
ovim neobicnim postupkom.
Znam da obicno ovde ne ulaze tipovi sa
foto-aparatom u jednoj i knjigom u drugoj ruci.
Ovaj aparat nije tu da bi fotografisao vas
impresivni hram,
niti je ova knjiga nalik nekom Svetom pismu.
Ja sam jos manje vas vernik ali eto…
Ipak sam nekako usao.
Ako dozvolite upalio bih jednu svecu.
Jednu svecu za jednu zenu.
Onu koju trazim tim aparatom samo da
joj pokazem kako ljubav izgleda kada se
fotografise jer je drugacije ne mogu objasniti.
Tu zenu koja je ispisala svojim postojanjem
ovu knjigu nocima pisanu.
I kazi te mi kako da se pomolim
u ovom vasem Svetom mestu.
Kako da se pomolim kad je jedino ona
moje bozanstvo.
Smem li joj zivoj zapaliti svecu pa
poljubiti taj vijugavi dim sto mi lici na nju.
Primate li pokajanje za sve moje iskrene
grehe koje sam zbog nje cinio.
Mogu li kleknuti do crne zemlje da omirisem stope sto su mozda nekad ovde bile.
I pre nego me razapnete…Oprostite…
Jer ja nit se krstim niti klanjam…
Ja ljubav fotkam i o njoj pisem
I samo jednu zenu sanjam.

Gde si,nema te

Nema te…
Gde si?
Gde si da sletis pored mene?!
Gde si da naslonis umornu glavu
na moje grudi?!
Gde si da odmoris telo
iscrpljeno od leta?!
Gde si da podelimo studen?!

Nema te…
Tu sam.
Tu stojim na tankoj zici sam.
Tu sam,cuvam ti mesto
ispod leve miske da odmoris glavu.
Tu sam,beznadezno cekam ti
umorno telo da ga ugrejem.
Tu sam,na studeni stojim sam.

Nema te…
Hladno je.
Gledam,ne vidim te.
Zazmurim,ne cujem te.
Leva se miska polako hladi.
Studen mi trese telo.
Nema te…
Hladno je…
Prolece je…
Znas li to?!

Prolaze vozovi

Prolaze vozovi polako
Uhvati bar jedan vagon za sebe
Rizikuj i uskoci u njega
Pusti da te vozi u neizvesnost
Pusti da te vodi gde nikad nisi smela
Samo udji i mirno sedi
Nasloni lice na prozor i gledaj
Videces svu lepotu putovanja

Prolazi zivot polako
Prozivi bar jedan za sebe
Ne rizikuj vec ga uhvati
Ne plasi se neizvesnosti
Idi tamo gde nikada nisi smela
Samo nemoj mirno sedeti
Nasloni se na prozor i zazmuri
Videces svu lepotu zivota

Brane nam

Brane nam…
Brane da se vidimo…
Ne znaju oni…
Meni je dosta da zazmurim…
Da zazmurim da bih te video…

Brane nam…
Brane da se krecemo…
Ne znaju oni…
Meni je dosta da zamislim…
Da zamislim i doletim do tebe…

Brane nam…
Brane da se volimo…
Ne znaju oni…
Meni je dosta u nebo da pogledam…
Da pogledam i vidim ljubav…

Brane nam…
Brane a ne znaju…
Da oci nisu samo pogled…
Da koraci nisu samo noge…
Da srce nije samo u grudima…

Covid-19

Pogledaj ludo jedna…

Vidis li sta se desava u svetu…
Vidis li koliko nas malo deli od kraja…
Koliko je mala linija izmedju zivota i smrti…
Jedan udah kad ne treba i nema nas…

Zapitaj se ludo jedna…

Plasi li te ovakav svet…
Plasili te sto nam malo treba za kraj…
Da li si svesna hoda po toj liniji sto razdvaja…
Udahnes li taj strah od svega…

Znas li ludo jedna…

Da bi se u dvoje manje plasila sveta…
Da se u dvoje ne bi pitala za kraj svega…
Dve tanke linije bi postale jedna sigurna…
Izmadju udaha i uzdaha je uvek velika razlika…

Ludo jedna…

Nema tog sveta u kojem ne bi bili zajedno…
Nema ni tog kraja u koji ne bi otisli zagrljeni…
Linija bi postojala samo izmedju ljubavi i srece…
Uzdisaje bi pamtili po broju uzdaha…

Ludo…
Ljubav ce spasiti svet…nista drugo…

Seoska

Pamte me kojekakvi jeftini bircuzi i krcme.
Sedeo sam tamo sa tipovima cija je prica
bila losija od njihovih zivota,
a pogledi strasniji od same tuge.
Tesko je ziveti u mrtvom mestu…
Nisam vise ni za te blatnjave sokake
pune magle i dima.
Njih bi ostavio nostalgiji da ih voli ili
neki moji dani starosti…
Mlad sam dovoljno da me moze
ubiti jesen i zima u njima.
Jos me samo pesma tamo moze dotaci…
Ona zabranjena pesma…
Pukne me uvek,kao tocak na biciklu,
pa ne znam jel se lepog secam
ili mi je lepo sto se secam.
Stegnu se grudi kao ispod pretesnog midera,
a srce iskrvari u taj bokal crnog vina…
A vino je cudnog ukusa kad u njega jos
kapne i suza…
Ali svakako cu ga popiti naiskap do zadnjeg refrena…
Izmadjijam misli u glavi tad ali dementno
zaboravim sve te reci sto bi ih u
stihove zapisao…
Podbocim sank da ne padne pa spustim
glavu ka cipelama sto nemirno cekuju
svaki nas sledeci korak…
Narucim turu olaksanja prvom dosadnom kicosu do mene i samo odletim uz blagoslov
svih svojih hrabrosti i zelja…
Odletim na ono staro mesto gde
najlepse jutro ljubi nase prve poglede
i umesto udarca sa zvonika zacujem
udarce srca koje obecava da vise nece
krvariti u bokal sa vinom…
Obecam i ja njemu da vise necemo
skitati u blatnjavim cipelama…
Obecam i slazem ga u momentu…
Jer…
Pamte me jeftini bircuzi i krcme…
gde sede tipovi cija je prica losija
od njihovih zivota…
I ciji su pogledi strasniji od tuge…
Obecam i cekam aritmiju koja
ce nas odvesti daleko od svega…
U blatnjavim cipelama sto jedine
ka putevima oblaka smeju krenuti…

O snovima

Nakamario sam kroz zivot jedno veliko brdo snova.Nastaju stalno neki novi a one stare,neostvarene,vucem za sobom uporno.
Lepo je snivati nove snove ali je isto tako lepo imati te stare uz sebe.
Oni,iako stari,ne blede nikada.Mogu da ostare uz mene ali nikako da zastare.
Njihovo uporno zajednicko trajanje je samo dokaz koliko su oni jaki i koliko je jaka zelja za njihovim ostvarenjem.
I ima li sta lepse nego kad ostarite zajedno sa njima?
Nisu li bas oni ti razlozi naseg postojanja?
Vucarate se kroz ceo zivot zajedno i jedno drugo bodrite nadajuci se da ce se desiti onom cemu jednako tezite.
Ako nadjemo razlog njihovog postojanja,onda smo opravdali i razlog svog postojanja.
Skoro pa prosto,zar ne?!
Jedino je problem sto malo ko od nas i nadje te razloge,a jos manje ostane veran svojim snovima.
Evo,ja strpljivo ostvarujem jedan po jedan i uporno snivam neke nove,a sve zbog jake vere u sebe i njih.
Verovatno je da od tih nekih najtezih nece biti nista ali ako sam ih uporno pokusavao ostvariti to znaci da nisam uzalud snevao ceo zivot.
I nema strasnih ili teskih snova.
Strasno je ne snivati snove.

Umesto poklona za 8. mart

Jedan cvet cu pustiti niz reku,
Da ti ga ona donese,
Kad vec ja ne mogu,
Dok budes sedela na obali,
Zamisljena i tuzna.

U vetar cu saku ruzinih latica baciti,
Da ti na svojim pijanim krilima,
Donese njihov miris crvene boje,
Dok budes sedela na klupi,
Usamljena i prazna.

Casu vina crnog cu u oblak prosuti,
Da te nadje i umije svojom kisom,
Koja ce ti mirisati na grozdje,
Dok budes gledala u nebo,
Iznenadjena i zbunjena.

Jedan cvet cu mirisati,
Laticama ruza krevet posuti,
Casom crnog vina nazdraviti,
Samo tebi,dalekoj i mojoj…
Samo danas…Osmom martu u inat…

Samo jedan…oblak

Ne jedan…
Armiju oblaka
bih ti poslao…
Samo da te nadju…
Da te dovedu…
Dovedu na isto mesto
sa kojeg si ih promatrala…
Promatrala i verovala…
Verovala i nadala se…
Nadala i zelela…
Zelela i sanjala…
Sanjala i budila se…
Budila i osmehivala…
Osmehivala i zivela…
Zivela i verovala…
Nadala se i zelela…
Sanjala i budila se…
Osmehivala i zivela…
Samo da ih nadjes…
Da im se osmehnes…
Cim ih ugledas…
Samo da znas da sam ih poslao…
U armiji oblaka…
Makar jedan…
Da ugledas…
Oblak…

Zagrli me,vrati se,poljubi me

Samo je tako stajala na plocniku i gledala me u oci.
Cini mi se i sve da je mogla nesto reci to bi sigurno bilo „Zagrli me“.
Skupilo joj se svega u zivotu,tuge najvise,a ono sto je manjkalo upravo je bio zagrljaj od srca.
Ne od bilo koga,ne bilo kakav zagrljaj vec od nekoga ko bi je mogao iskreno voleti i ciji zagrljaj bi joj pruzio sigurnost i veru.
Samo je tako stajala na plocniku i gledala me
dok sam odlazio od nje.
Cini mi se i sve da je mogla nesto reci to bi sigurno bilo „Vrati se“.
Znala je ako tad odem od nje,da cu otici zauvek i da cu joj nedostajati do sudnjega dana.
Znala je i da bih se vratio samo da je malo odlucnija bila,da je malo vise verovala sebi.
Da je malo vise verovala u nas.
Samo je tako stajala na plocniku i gledala u pravcu gde sam otisao.
Cini mi se i sve da je mogla nesto reci to bi
sigurno bilo „Zagrli me,vrati se,poljubi me“.
Ali znala je da sam otisao i da se vise nikada
necu vratiti.
Ono sto nije znala je da se pola mene
vratilo tamo pre nego sto je to i pomislila.
Da se pola mene vratilo i grlilo sa njom pre nego sto je to i pozelela.
Da se pola mene i sad ljubi sa njom na tom plocniku…
Samo je tako stajala i nije mogla nista reci…
A mozda je trebala…

Koracaj uz mene

Podji sa mnom i koracaj.
Koracaj uz mene u sutra.
Koracaj uz mene u zivot.
Podji sa mnom u starost…
I ne boj se nicega.
Zivot je prekratak za strah.
Ubaci svoje srce u taj crveni ranac
i dopusti mi da ga ponosno okacim
na svoja ramena.
Pribij se uz mene i zagrli me oko struka,
nogu stavi do moje i koracaj…
Koracaj hrabro i odlucno.
Dopusti mi da te vodim
jer ja sem obecanja da cu te uvek pratiti
i da cu nogu uz nogu kraj tebe koracati,
nemam nista drugo da ti ponudim.
A bicu tu tik uz tebe.
I po kisi i po suncu.
I u dobru i u zlu.
Koracacemo sve dok nas noge sluze,
sve dok nam ruke grle,
sve dok nam kose ne posede,
sve dok je srce u onom crvenom rancu…
Zato…
Podji sa mnom i koracaj.
Koracaj uz mene u sutra.
Koracaj uz mene u zivot.
Podji sa mnom u starost…

Tisine i zore

Ako se nekad setis mene kad zora pukne u svim svojim magicnim bojama,
znaj da sam se i ja u suton setio tebe.
I pomolio se tad pred tim sarenim raskosom na nebu za isto takvo jutro,tebi.
Jer znas,sunce izlazi tu sa moje strane,a zalazi tamo negde kod tebe.
I znas da veceri su moje,a jutra su tvoja i dan je moj,a noci su tvoje.
Ako se nekad setis mene kad tisine puknu u
svim svojim magicnim tonovima,
znaj da sam se i ja u njima setio tebe.
I pomolio se bas pred tim glasnim mukom sto
je svirao najlepsu melodiju,za tebe.
Jer znas,tisine moje su i tisine tvoje.
I znas da se one jednako cuju nocu i danju,a
vriste u suton i zoru.

Tisine

Neke tisine nikada ne minu…
Neke tisine se cuju vise od izgovorenih reci…
Neke tisine progutaju sav ponos…
Neke tisine su zakljucane u nama…
Neke tisine tiho zivimo…
Neke tisine cuvamo u snovima…
Neke tisine su satkane od tajni…
Neke tisine kriju veliku bol…
Neke tisine trazimo na dnu case…
Neke tisine su preglasne nocu…
Neke tisine vriste u svom miru…
Neke tisine ni rafal ne moze preseci ali jedna poruka bi ih momentalno prekinula…

Tebi buducoj

Tebi buducoj…
Ostavljam celog sebe…
Tebi koja jos ne znas za mene…
Tebi koja se nadas nekome kao sto sam ja…
Tebi koja cekas,a ni ne slutis da cu ti doci…
Tebi kojoj pripadam i pre nego sto me vidis…
Tebi koja si godinama birala…
Tebi koja nisi odustala od sebe…
Tebi koja si odolela samoci…
Tebi koja si strpljivo cekala…
Tebi buducoj…
Ostavljam celog sebe…

Oprostio sam tebi

Oprostio sam sebi,tebe
Oprostio sebi,neodlucnost i ljubav
Oprostio sam sebi,sebe
Oprostio sebi,dusu i srce
Oprostio sam sebi,ljude
Oprostio sebi,ohole i zavidne
Oprostio sam sebi,Boga
Oprostio sebi,veru i neveru
Oprostio sam sebi,vreme
Oprostio sebi,snove i mastu
Oprostio sam sebi,ludosti
Oprostio sebi,prolece i oblake
Oprostio sam sebi,usne
Oprostio sebi,zelju i krv
Oprostio sam sebi,jedan grad
Oprostio sebi,reku i kisu
Oprostio sam sebi,zivot
Oprostio sebi,tugu i srecu
Oprostio sam sebi,pesmu
Oprostio sebi,kafanu i pice
Oprostio sam sebi,uspomene
Oprostio sebi,visnje i cvet
Oprostio sam sebi,zivot
Oprostio sebi,tebe i sebe.

Voli samo onog koji…

Voli onog koga vidis kad zatvoris oci
Voli onog zbog koga cutis
Voli onog zbog koga nemas mira
Voli onog sa kim lezes u mislima
Voli onog sa kim ustajes iz snova
Voli onog ko ti ne sece krila
Voli onog ko ce te nauciti leteti
Voli onog ko bi ti ljubio dusu
Voli onog ko ti priznaje sve sto oseca
Voli onog sto te voli takvu kakva jesi
Voli onog koji nece da te menja
Voli onog zbog koga bi se promenila
Voli onog sto krisom lovi tvoj pogled
Voli onog koji bi ti iskreno govorio „volim te“
Voli onog koji ponosno stiska ti saku u svojoj
Voli onog ciji prsti traze mir u tvojim prstima
Voli onog ko bi te i koga bi pratila zauvek
Voli onog koji nema granica u tvojim ludostima
Voli onog ko se moli samo tebi
Voli onog cije si najvece bozanstvo
Voli onog ko je spreman sve da zrtvuje
Voli onog ko ce te voleti svaki dan
Voli onog koji bi ti ostvario svaki san

Melodija njegove violine

Skoro sam cuo za tu njegovu cudesnu zivotnu pricu.Prepricavaju je ljudi vec decenijama.Odmah sam se setio ljubavne price Laze Kostica i Lenke Dundjerski.Samo taj covek nije bio pisac.Bio je muzikant i svirao je violinu.Pricaju da je taj zvuk koji je stvarao svirajuci budio takve emocije kod ljudi da se to nije moglo docarati i opisati recima.Bio je poznat nadaleko po tome.To mu je bilo sve na svetu i samo je to znao da radi u zivotu.Bezbroj dana i noci uveseljavanja ljudi je imao kao posledicu njegov emotivni zivot koji je bio prazan.
Naceo je cetrdesete godine zivota kada je dosao na neko ugovoreno slavlje sa svojom violinom.Dok je po ko zna koji put prevazilazio sebe u svirci,ispred ociju mu se ukazala ona.Devojka od svojih dvadeset i kusur sa prelepim crtama lica i rupicom na obrazu sa leve strane osmeha.Odmah je pukla neka neobjasnjiva hemija medju njima pracena najlepsim tonovima dirigovanim njegovim prstima.
Svaki sledeci put kada bi se sreli i popricali,taj obostrani naboj emocija je postajao sve jaci.Medjutim on nikada nije uspeo da skupi hrabrost i ucini nesto vise jer se plasio osude ljudi zbog razlike u godinama koja je bila medju njima.Ona je ipak strpljivo cekala njegovo pitanje,sledeci korak,prosidbu.
Za razliku od nje,njeni roditelji nisu hteli da vise cekaju i obecali su je jednom momku njenih godina.Razocarana u njega i njegovu neodlucnost na kraju je posla za tog momka.
Opet je imao od ljubavi samo muziku i violinu na svojoj strani.Njome je pokusao sve da zaboravi.
Posle nekoliko godina devojka je usled bolesti umrla.Ta vest ga je toliko pogodila da je batalio javno muziciranje.Povukao se u sebe i sve je manje izlazio medj ljude.Vidjali su ga cesto na tom mostu kako po najvecem kijametu stoji i gleda niz reku drzeci svoju violinu.
Na sam dan svoje smrti pozvao je jednog od svojih prijatelja muzikanta i odsvirao mu melodiju od koje je ovaj zanemeo.Ostavio mu je note i zamolio ga da napise pesmu koja ce se zvati po imenu te nesudjene mu ljubavi.Ovaj je to i ucinio nedugo posle njegove smrti.Pesma se i danas svira i peva u tom selu,a obicno je muzicarima narucuju momci koji su iz nekog razloga nesrecni u ljubavi.
Od cele price ostaje i legenda koja kaze da se po jakom vetru i kisi na onom mostu moze jasno cuti ta melodija kako zavija nebom.Tako bar pricaju isti ti momci koji su pesmu iz nekog svog razloga narucivali po kafanama.

Crne i bele figure

“ ‘Bro jutro komsija Lazo“ rece po navici i skinu sesir u znak dubokog postovanja.
Odgovora nije bilo.Ni komsije Lazara nije bilo, samo njegova crno-bela slika na tom parcetu papira zalepljenom na rodjenoj mu ajnfort kapiji.
Zastade na momenat pa vrati sesir na glavu i dalje gledajuci pravo.Nije smeo da ga pogleda prvi put u oci.
Pomisli u sebi:“Ne,to nije moj Laza!Moj Lazar me ceka tamo dole u krcmi sa poredjanim sahovskim figurama.Pokvarenjak me je sigurno jutros preduhitrio i sebi opet uzeo one bele.“
Lavez psa iz dvorista mu prekinu misao i vrati ga u stvarnost.“Zar je moguce da ga vise nema?“.
Prvo jutro koje je osvanulo bez najboljeg mu prijatelja,komsije i sahovskog sparing-partnera.
Jutro koje ga natera da se seti svih zajednickih dogodovstina koje su u zivotu prosli.
A bilo ih je mnogo.Od detinjih dana pa sve do kasnog doba i to uvek jedan uz drugog.
Dva mirna paorska zivota sa zajednickim sudbinama.
Nije mogao ni da nasluti sta ce se dogoditi kada mu je pre neki dan Laza prvi put ustupio bele,a sebi uzeo crne sahovske figure,pa onda i platio citav ceh koji su tog dana napravili u toj krcmi a bili su,Boga mi,zaglavili skoro ceo dan u njoj.
Dok je isao bas tamo poprilicno utucen,polako je shvatao poslednji komsijin potez.
Bojazljivo je seo na svoje mesto i narucio dva ficoka rakije po navici pa poredjao figure na izbledelu tablu.
Dugo je piljio u one bele preko puta njega.
Prvi put od kako igra sah a da je bio matiran pre pocetnog poteza.
U neko vreme se trgnu i ustade sa stola,drmnu rakiju naiskap pa srusi svog crnog kralja na tablu i rece:“Lopove stari,ovaj mi je poraz najteze pao od kako igramo.

O biciklima i Ajfonima

Sećam se dana kada sa dobio iz Francuske tada malo kod nas poznati bicikl „BMX“.
Obzirom da mi je to bio prvi bickl bez pomoćnih točkova,bio sam presrećan na samu pomisao da ću se tad pridružiti ostatku vozačke eskadrile u društvu.
Imao je taj „francuz“ ram obojen sivom metalik bojom.Sic plastičan i tvrd žute boje kao i ručke na kormanu koje su imale kockaste izbočine kako ne bi klizile iz šaka.Debele gume sa kramponima su takođe bila velika nepoznanica u to doba,ali su lepo i skladno čucale na bajsu.
O zašrafljenim „mačijim očima“ i to po 4 komada na svakom točku neću ni da pricam.
Na šipci između ručki kao i na prečki od rama bili su sunđeri koji su ublaživali potencijalne udarce i na njima je štrčao natpis „BMX“.
Pedale široke sa iglicama protiv klizanja i sve to sa katadiopterima koji svetle u mraku.
Mrak.Nema sta.
I bilo bi sve mrak da nisam pre tog iznenađenja tražio od roditelja da mi kupe „Poni“ bickl.
Jebi ga,to je tad bio dečiji jugoslovenski san čijem smo ostvarenju svi težili,a kupovao se uglavnom preko sindikata(dok su još sindikati imali svrhu postojanja).
Ni blizu „BMX-u“ po bilo kojim performansama
ali je bio želja svakog deteta.
Onako ružan,neskladan,malih točkova i sa onim pak-tregerom nazad ličio je na one cirkuske bicikle sto ih klovnovi i majmuni teraju.
Međutim fazon je bio u „budženju“ istih.
E to je priča za sebe.
Lepile su se tu razne izolir trake na žice u bandašima,stavljale ukradene „mačije oči“,kormani se obmotavali sa plastificiranim žicama raznih boja,ugrađivali famozni „banana“ sicevi,skidali blatobrani,…
Za Ponike tad nije bilo nesavladivih prepreka niti granica u tjuning-stajlingu.
Kako sam onda mogao ja da pariram tim ručno nabudženim čoperima sa svojim perfektnim šarenim biciklom iz snova?!
Nikako.
Bilo me je toliko sramota što odudaram od ostatka ekipe da ga jedno vreme nikako nisam vozio.Vozio bih radije ćaletov veliki,stari „ROG“ koji je sve bio samo nije bio napravljen za dečije ludosti, mada je odolevao svim preprekama na putu i vožnjama kroz kanale.
Posle je zbog takvih mojih vožnji ćaletu pukao korman pa je slomio ključnu kost ali to nema veze sa ovom pričom.
Suština je ustvari da su se naša dečija vremena mnogo razlikovala od ovih sadašnjih vremena u kojima deca sazrevaju na neke drugačije načine i da su ljudske vrednosti bile normalne i sve u duhu tog nekog vremena koje sada svi kude.
Sad opet ono pitanje:“Ne znam zašto sam ovo napisao ali me živo zanima da li ste ispunili skoro želju svom detetu i kupili mu novi
IPhone 11 ili koji već?“
Ko je vozio „Poni“ bicikl kao klinac,razumeće…

Furaj samo pravo

Otkači te taljige od sebe i kreni sam dalje.
Ostavi u njima sav teret koji si do sad vukao.
Povrati svoju dušu svome telu.
Trebaće ti ona još.
Stisni srce u grudima i ne daj ga nikome.
Ono zaslužuje da lupa bez aritmije.
Ritni nogama sve ono što te je držalo u mestu i vuklo nazad.
Isturi prsa i podigni čelo pa povuci kao nekad snažno napred.
I ne boj se loših puteva,vremena i ljudi.
Na njih si sve navikao.
Pokaži svima ponosno oci,
jer najlepše sijaju oči pune tuge.
Progledaće i one vremenom.
Samo teraj dalje…
I ne brini se za granice.
Da,one postoje ali jebeš život ako ih ne pomeriš.
Samo se ne osvrći nazad jer tama koju si ostavio iza sebe,puzeći će se vratiti do tebe.
Gledaj samo pravo…
Zaboravi na svađe sa svojim egom i malim stvarima kao što je svakodnevnica.
Ne daj drugima da te progone.
Progoni sam sebe.
Budi večiti begunac.
Begunac koji lutajući traži istinsku sreću.
Ne bilo kakvu,ne bilo koju.
Onu pravu sreću.
Jer prividna sreća je samo trenutna i velika je škrtica.
Sebi budi na prvom mestu.
Duguješ to sebi.
Duguješ to svom životu.
Zato,otkači te taljige i kreni putem svojih snova.
Piči…

Slava zivota

Dozvolite da vam prenesem torbu bar do puta“,rekoh mu videci da se ne snalazi najbolje sa njom u jednoj i stakom u drugoj ruci dok pokusava uzanim trotoarom doci do asfalta.
„O hvala ti momce.Bas mi je u zadnje vreme jako naporno ici u ovu trgovinu“,obrati mi se ozaren iskrenim osmehom.
„Znas,sutra mi je slava pa sam isao da kupim sve ono sto mi treba.“
Pricao je u jednini pa sam vec mogao zakljuciti da je ili samac ili udovac.
Dok se neshvatljivo kratkim i sitnim koracima polako kretao,on nastavi pricu.
„Eto tako ja svake godine ispostujem slavu i pripremim sve kako valja i trebuje pa se ponadam da ce mozda doci.“
„Koga ocekujete ako smem da pitam?“
„Svoju decu“, rece nekako setno pa uzdahnu i zastade.
„Nema ih zadnjih godina da dodju,da svrate,makar navrate kod mene jedan dan.Nema ih ni za slavu,a ja sam ti sam skoro deceniju“.
Zagledao se par trenutaka u park preko puta mada je taj pogled otisao mnogo dalje.
„I sinovi i cerka su otisli u tudje gradove pa tamo zasnovali svoje porodice.Znam ja da nemaju vremena za mene ali se svake godine nadam da ce se pojaviti bar za slavu.Nije to samo moja slava.To je i njihova slava.“
Sad su mu vec oci toliko suzne da je pitanje trenutka iz kojeg ce oka prvo kanuti.
„A tako bih voleo samo da ih vidim,zagrlim i izljubim.Da ih odvedem na majcin grob da joj zapalimo svecu…Ali njih nema pa nema.“
Primetivsi da ce mu suze poteci,on poteze za starom,izguzvanom platnenom maramicom u dzepu pa njome brze-bolje obrisa oci.
Zaglavi se i meni neka knedla u grlu i blokira mi glas.
„Znas,ja odavno ne brojim godine.Brojim samo dane kada vidim decu,a oni su sve redji i redji.I plasim se…Bas se plasim…“ Zaustavi svoju pricu odjednom.
„Cega se plasite?“ Smogoh snage da ga pitam.
„Vec sam jako star.Izdaje me snaga,a sa njom i nada…Plasim se da necu docekati ponovo da ih vidim.Plasim se da mi je ovo zadnja slava.Plasim se da necu naci mir ako ih ne vidim“
Te reci su mi toliko glasno odjeknule u glavi da sam imao osecaj kao da me je pogodio njima bas u glavu.
„Izvini sto sam ti se izjadao i hvala ti na pomoci.Dalje mogu sam.“ Rece uzevsi torbu iz moje ruke.
„Nista.Bilo mi je drago sto sam pomogao bar malo.Srecna vam sutrasnja slava i nadam se da cete je ove godine proslaviti sa decom.“
I dok se minimalnim koracima udaljavao od mene ja sam ostao kao prikovan za asfalt i hipnotisano ga gledao jos dugo vremena.
Nije stigao ni do obliznje raskrsnice kada su se zaustavila dva auta sa stranim tablicama.
Izjurise tad neka decurlija iz kola pravo ka njemu,a on ispusti i staku i torbu iz ruku pa se zatetura kao grana na vetru.
Izadjose zatim i neki ljudi iz auta glasno se smejuci dok su posmatrali taj prizor grljenja starca i dece.
I eto ti zivota.
Dok predjes frtalj trotoara i druma,on se tako brzo okrene naopacke da hteo ili ne hteo moras
udariti guzicom o zemlju od iznenadjenja.
Zivot je to.Stara kurva.

Na Bogojavljensku noc

Necu nocas u ponoc otvoriti prozor i pozeleti zelju.
Dosta je zelja.
Previse je noci protraceno na jednu jedinu zelju.
Zasto bi nesto bilo nocas drugacije?
Samo zato sto veruju ljudi?
Namolio sam se neba dovoljno i napricao previse sam sa mesecinom i zvezdama.
Neka se ispune zelje onima koji se mole samo nocas.
Mozda je tu kvaka?U mojim svakonocnim molitvama.
Mozda sam preterivao u njima?
Mozda prejako zeleo?
Mozda zeleo nemogucu stvar?
Mozda…
Mozda je ta meni velika zelja ustvari premala i preskromna da bi se ispunila?
Ko bi ga znao…
Zato…
Eto im jedan manje i njegovo mesto u redu za zelju.
Ja cu ipak ukrstiti politru i noc,pa neka me masta vodi tamo gde necu skoro.
Tamo pored….
Tamo…
I zato oni neka se mole,a ja cu samo prizeljkivati.
Lakse je kada se potajno nadas nego kada se iskreno pomolis pa razocaras u neostvarenu zelju.
Mada pomolicu se nocas za sve vas koji niste kao ja.

5 minuta januara

Eto i taj susret od 5 minuta u kojem smo se dva puta zagrlili duze nego sto se inace drugi ljudi grle kad se sretnu i to prvi put za dobrodoslicu,a drugi put za rastanak,opet mi je okacio krila na ledja.
Iznedrio se mali sivi golub iz glave i grudi pa poleteo visoko ka nebu,a sa neba je sipila neka lagana januarska kisica.
Tih nekoliko nebitnih recenica koje smo prozborili ostace neupamcene jer su bile suvisne kraj njenog pogleda i osmeha u krajicku usana.
Usana koje su napravile svoj kalup na mojim usnama.Kalup kao vrelim gvozdjem utisnut,
pa mi zbog njega nijedne usne ne pasu sem njenih.
I dok je jos jedna godina sklapala oci pred nama,nase su zasijale ponovo,makar na tih 5 minuta.
Da ne poverujes kako jedan kratak susret moze celu knjigu napisati.
U povratku kuci sam pustio radio.Muzika je bila toliko dobra da je nisam mogao slusati.
Zato sam ostao nem gledajuci u retrovizoru maglu iz koje je i dalje rosilo dok je lagano klizio jos jedan dan.
Prolazi polako i ovaj januar.
Tricavi januar koji ce ceo stati u tih posebnih 5 minuta…

Ne odustaj nikad od ljubavi

„Zasto me slikas“,upitala me je.
„Izvinite ako nije problem ali ja volim da fotografisem ljude iz svakodnevnog zivota“.
„Zasto bas mene ja ti i nisam neki model?“ rece kao da se malo oslobodila.
„Ja bas volim takve ljude kao sto ste vi.Prirodne i opustene.Ljude koji su tu svaki dan a koje nepravedno zaobilazimo i izbegavamo“.
Blago se nasmesila i dala mi znak da joj pridjem.
„Postovanje gospodjo,ja sam Srđan.“
„Drago mi je Srđane,moje ime ti nije bitno“ rece pruzivsi mi svoju neobicno toplu saku.
U tom trenutku rukovanja podigla je naglo glavu prema meni i uputila mi ostar i direktan pogled pravo u oci.
Neverovatno tamno plave oci kao da su me hipnotisale.Potrajalo je to svega par trenutaka ali mi se tad ucinilo mnogo mnogo duze.
„Mogu li da vas pocastim sa necim“ rekoh joj dok sam vadio unapred pripremljenu novcanicu iz dzepa.
„Ostavi te novce sebi.Meni ne treba nista od toga.Imam ja dovoljno“ odlucno mi odbrusi.
„Ali samo sam hteo da…“
„Pomognes?“
„Da ako vas ne vredja to?“
„Ne vredja me ali meni to nista ne znaci.“
Uzevsi mi ruku u svoju,ponovo me prostreli pogledom.
„Sta tebi fali u zivotu Srđane?“ upita me nepustajuci moju saku.
„Zaista nista gospodjo.Imam svega i ne bih da budem nesto prokleto alav za bilo cim.“
„A ljubav Srđane?“ presece me pitanjem.
„Mnogo je volis i mnogo patis za njom zar ne?!“
„Ali kako ste znali da…“
„Eto imam taj dar i prokletstvo da mogu videti ljudske sudbine.“
„Zar je moju tako lako procitati?“
„Dobar si covek,vidi ti se po ocima.Nadji tu zenu zbog koje patis i oci ce ti ponovo zasijati.“
„Ne znam sta bih vam rekao na to“
„Ne moras nista.Sudbina ce uciniti veci deo svega.Ti budi samo to sto jesi.Vremenom ces shvatiti o cemu sam ti pricala.“
„Ako vi tako kazete…Ne znam kako da vam zahvalim na ovome?“
„Vec jesi.Popricao si sa mnom a to je nekada vrednije od bilo kakvih para“ rece mi osmehnuvsi se.
„Sad me izvini,moram dalje.“
Htedoh joj jos nesto reci ali sam samo klimnuo glavom iz postovanja i mahnuo onom istom rukom za koju me je drzala.
„Zapamti to dobro.Ne odustaj nikad od ljubavi“ okrenu se i obrati poslednji put.
Ostao sam nepomican jos neko vreme prateci je pogledom dok se udaljavala sa svojim kolicima po mokrom i blatnjavom putu pitajuci se sta je vise ostavilo utisak na mene.
Da li njena pojava,modro plave oci ili ono sto mi je ispricala?
Naidju u zivot tako neki ljudi cije fotografije i reci jednostavno ne mozes da zaboravis

Magicna Nova godina

Dok su brojevi isli unazad,pomislio je koliko je srecan covek jer je pored nje i sto ce prvo njoj cestitati Novu godinu.
Ona mu je bila ta jedina zelja koju je zazeleo te prolazece godine.Eto,ispunila mu se.Konacno su zajedno i konacno moze da proslavi neki veci praznik sa njom.
Sijale su mu oci,ne od prskalica i lampiona,nego od srece jer je samo ona tako blistava bila u njima.
Mladalacki lepa,tinejdzerski luda,decije nasmesena sa onom rupicom u obrazu i samo njegova.
Ucinilo mu se da zaista ima nesto magicno u tim Novim godinama.
Drzao ju je za ruke,a usne priblizio njenim toliko blizu da se osecao sav naboj emocija u tom medju prostoru kada je sat otkucao ponoc.
Prislonio je usne na njene i bas kada je hteo da je poljubi tako strastveno da zapamti taj poljubac,osetio je tup udarac u celo koji ga munjevito vratio u stvarnost.
Zbilja je bila ponoc i pocela je Nova godina samo sto nje nije bilo pored njega.
Glava mu je usnulo klonula i udarila u casu vina koja se razlila po radnom stolu i knjizi procitanoj skoro do kraja.
Vino ga je uljuljkalo i uspavalo,a knjiga sa ljubavnom poezijom mu je podarila taj savrsen san u koji je tako lakoverno utonuo.
Blago se osmehnuo,pogledao kroz prozor u zvezdano nebo i pomislio na nju.
Uspeo je ipak da doceka tu Novu godinu sa njom i ako nje nije tu bilo i ako poljubca nije bilo,ostace mu na usnama trag koji su njene usne ostavile u prosloj godini.
Za njega je ova Nova godina zaista pocela magicno.
Magicno makar u snu…

Ko bi ti izmastao sve ovo

Ma ko bi ti mirisao krišom kožu rano jutrom dok spavaš na stomaku otkrivenog ramena sa koga je u toku noći spala bretelica svilene pidzame…
Ko bi te posmatrao tako usnulu i pitao se da li sanjaš još onu kućicu na jezeru sa malenim dokom,okruženu šumom borova i jednu malenu siluetu deteta u njoj…
Znaš li još nekoga ko bi brojao bore na zaspalom licu pa ih nežno ljubio,više dahom nego usnama da te ne probudi,jer su to najlepše bore na najlepšem licu koje je ikada zaspalo…
Da li te je neko nekada razbudio u krevetu sa dva puta prokuvanom kafom,pa si sa njim ćutala prvih pet-šest gutljaja uz jednu cigaretu dok je iz kuhinje zavijao miris vrućeg fruštuka…
Ma sigurno te je neko posle toga bacio na svoje rame pa te vrteći u krug odneo do kuhinje i tamo ti posle prvog poljubca,viljuškom nežno prvi zalogaj doručka u usta stavio…
Dobro,bar si sa nekim delila kupatilo jutarnje kad si prala zube i umivala lice,dok se on brijao sve u kariranoj pidžami,do pasa go,a onom slobodnom drugom rukom vraćao bretelicu na tvoje rame…
Ma mora da si imala bar nešto od toga u jednom svom čarobnom jutru…
Jeste,deluje previše bajkovito…
Ne možeš to baš sa svakim…
Naposletku…
Ko bi ti izmaštao ovakvu bajku u par rečenica sem mene…

Nikad te nisam video u zimu

Nisam nikad video koliko ti lepo stoji sneg na kosi.
Nisam ti video ni nosic kada se zacrveni od hladnoce.
Ne znam ni da li ti ona rupica na obrazu dodje do izrazaja kada stavis kapu na glavu pa ti se bore namrste od hladnoce?!
Ne znam ni kako ti izgledaju oci kada zasuze od vetra dok prelazis Varadinski most peske.
Nismo nikad popili zimi ono uvek savrseno kuvano vino sa puno karanfilica u Pabu od koga se usi dobro zacrvene.
Nismo ni pravili andjele u snegu dok smo se vracali kuci poprilicno pripiti.
Nismo docekali da se sa vrata skinemo skroz,onako zaledjeni od studi i bacimo u krevet pod hladan jorgan.
Nismo bre,kusali zimu nikako…sem zime u nasim srcima…
Nju jesmo i te kako
Ma i ona mi je draga…
Ne bi je ni zamisljao da je nije i da nije tebe…
Znas li da te nikada nisam video u zimu…

Nerodjenom sinu

Sanjaces rodjenje svoje,
kako vidis sveta boje,
sanjaces mene i svoju majku.

Sanjaces i kucu nasu,
mali kamin i ljuljasku,
odsanjaces ti svoju bajku…

Vaskrsnuces u njoj ceo,
od dva zivota jedan deo,
najbolji deo od dvoje nas.

Koliko smo te zeleli bili,
da se pojavis na beloj svili,
kazacu ti kad me pokrije mraz.

Pricace ti druga deca,
nerodjena ispod meseca,
kad pred tobom zanemi moj glas.

I nemoj nikad svoju majku kleti,
uz mene te je htela voleti,
mozda nije videla svoj spas.

Sedi tamo na oblaku jednom,
sacuvaj osmeh u pogledu cednom
mozda do nje i dopre moj glas.

Pa malo skitaj po oblacima svojim,
ja se za tebe nimalo ne bojim,
Jer ces jednog dana upoznati nas.

„Inspirisan“ ljudima koji ne mogu imati decu i jednom zenom koja trazi svoju srecu i spas.

Jedna ljubavna

Sve je pocelo za njih kao u bajci.Bila je to ljubav na prvi pogled,ljubav na prvi poljubac krisom,ljubav u ranoj mladosti.Znali su odmah da su im duse stvorene jedna za drugu.Osecaj im je sve govorio i oni su ga pratili.
Pratili su ga sve dok on nije dobio poziv za odsluzenje vojnog roka.Ni manje ni vise nego 3 godine i ni manje ni vise nego na drugi kraj tadasnje zemlje.
Pre odlaska su se obecali jedno drugom.On je spokojno otisao sa malom dozom tuge u grudima.Ona je ostala zaljubljena i zabrinuta za njega.Zabrinuta ne samo zbog vremena koje ce ih razdvojiti vec zbog naravi i okrutnih shvatanja zivota njenih roditelja.
Nije prosla ni godina kako je otisao,a njen otac je odlucio da bi se trebala udati.Smatrao je da joj je pravo vreme za to pa joj je nasao i priliku,imucnog,desetak godina starijeg sina jednog velikog gazde.
Ceo svet joj se srusio u momentu.Znala je da otac nece odustati i nije smela da mu protivreci.Nije imala gde ni pobeci.Ostala je nemocna pred svima.Morala je…
Uspela je,pre odlaska iz rodne kuce,da sestri ostavi pismo napisano za dragog u kojem je pokusala sve da mu objasni.Najgorih sat vremena njenog zivota u koje je unela sve svoje emocije i osecanja,svo vreme zalivajuci suzama parce hartije.
Otisla je sa prolecnin svatovima u drugu kucu u drugo mesto,drugom coveku u neki drugi zivot koji nije htela.
On se vratio kuci prvi put posle 3 godine.Pohitao je odmah do nje ali tamo ga je sacekala samo strasna istina kojoj se nije nadao.Dobio je njeno pismo,procitao ga sa nevericom i srce mu se skoro pocepalo na pola kao ta pozutela koverta.Izvadio je parce hartije iz kaputa i na njemu napisao jednu jedinu recenicu.Zamolio je njenu sestru da joj to preda kada je bude videla.
Odlucio je da prihvati ponudu za posao koju je dobio u armiji i otisao na profesionalno sluzbovanje u njoj.
Tu je i proveo ceo radni vek,cesto menjajuci gradove.Mislio je da ce mu obaveze i daljina pomoci da manje misli na nju ali ni najtezi zadaci ni najudaljenija mesta nisu uspeli da ublaze osecaj nedostajanja njegove srodne duse.
Nije se nikad ozenio mada je imao kroz zivot neke usputne zene koje su mu samo potvrdjivale ono sto je osecao.A osecao je samo ljubav prema njoj.
Ona je zivot provela u blagostanju.Imala je svega u zivotu.Svega sem dece i ljubavi.
Muza je postovala od prvog dana.Rekla mu je da brak nije bila njena volja i da moze imati njeno telo ali dusu nikada.Dusa je pripadala drugom coveku.
Bez porodice i naslednika,svoje penzionerske dane odlucio je da provede u starackom domu.
Bilo mu je tamo dobro medju svojim vrsnjacima.
Moze se reci da je uzivao sve te godine boravka u njemu.
Jednog jutra dok su u holu pricali i pili caj,na vratima se pojavila starica sa dva kofera u ruci.
Vojnicki je skocio sa stolice i dzentlmenski uzeo kofere od nje.Sproveo je do recepcije i dok je ona vadila dokumenta iz starog novcanika,iz njega je ispala na pod jedna pohabana i pozutela ceduljica.Dok se saginjao da je podigne,ukazala mu se na tom papiru dobro poznata recenica koju je napisao pre pola veka.
„Cekacu te pa makar se sreli u starackom domu“.
Noge su ga u momentu izdale i pao je na kolena jecajuci.Ona je odmah shvatila ko je taj dzentlmen koji joj je pomogao oko kofera pa je brze bolje i ona kleknula ljubeci ga u celo.Ostali su tako neko vreme gledajuci se u oci,mazeci se rukama po obrazima.
Konacno su im se duse nasle.Konacno su bili zajedno.Vredeo je svaki trenutak cekanja u zivotu.
Nedugo zatim su izabrali kumove koji su im bili cimeri u domu i ovekovecili svoju ljubav koja je cekala svo vreme da se njih dvoje ponovo sretnu.
I evo ih danas.Setaju zagrljeni pod ruku.Srecni i ispunjeni.Zaljubljeni kao prvog dana.
Ne bi tako bilo da nisu verovali u ljubav.
Na kraju,cemu zivot ako u nju ne verujes i ako joj se ne nadas.