Podupirem srce između želja i stvarnosti
da ne bih opet zajebao sve,
pa ne pravim više planove,
pustim telo da se probudi i ostavim dan da teče.
Umoran sam od lažnih osećanja i igrica
u ovom ludom vremenu bez odricanja.
Delim samo još onu istu strast za životom.
Zbog toga sam prošlost batalio,
a budućnost me odavno ne zanima
jer je život samo danas.
Zato već dugo ne pretačem emocije u reči
a reči ne tiskam na papir
jer taj deo sebe što utisnem na hartiju
odavno nema ko da čita
i ne znam više da li si manipulacija ili inspiracija.
Boje još postoje samo kad zažmurim
ali na moju maštu i dalje možeš da računaš.
Još imam ono rame za smejanje,
ovo trošno srce što voli kao da je mlado,
dušu koja je srećna u nesreći
jer se hranim sitnicama.
Uvek mozeš nasloniti glavu na moju glavu i pokušati da čuješ sve melodije u njoj
koje ne umem da zapišem niti odsviram,
bar dok ne ubijem tog ludaka u sebi
koji u isto vreme nemo plače i smeje se.
Jebi ga,ponekad se mozak i telo baš grubo šale.
Ja odoh sad da odletim tamo
gde svi lutaju ali o tome ćute.