Imala si sirovi bluz na usnama
i sirotinjski tango u prstima.
Fatalna kombinacija za moju dušu
koja beži od dana kada sam se rodio
i samo je uspela do tebe da stigne.
Ovih godina nakon nas mi uspeva
samo da je za tugu vežem.
I ne,ne žalim se.
Čak je i tuga za tobom lepša nego
neka prividna sreća sa drugima.
Mana mi je jedino to što sam ostao
izgubljen bez tebe,
a izgubljene ljude obično koriste.
Tako su me neke strane žene vukle sebi
i žarko želele da vode ljubav sa mnom.
Obično bi one vodile a ja sam glumio ljubav.
No,ne brini…
Nikada te nisam ni sa jednom od njih prevario
jer čar je zaista samo u prepuštanju.
Od njih sam dobijao samo hladna jutra i
mamurne poglede,a to je opet duplo više
od onoga što sam im davao.
Zato još uvek čekam na tvoje usne koje je
lako ljubiti ali ih je teško imati,
zagrljaj ruku koje najiskrenije znaju grliti
i osećaj tebe na vrhovima prstiju.
Oni svakako postaju jedina čula u organizmu
kada si pored mene.
Samo pod njima mogu osetiti tu tužnu misao
koja se pleše,
tu duhovnu melanholiju koja se peva.
Taj sirovi bluz i sirotinjski tango
zbog kojih još uvek verujem da će vreme
opet početi da teče…