Gotovo se i ne sećam života pre tebe,
a možda nisam ni bio živ
ali se sećam svakog stiha tebi napisanog.
Nisu to baš neke poeme.
Neke pesme moraš pijana da pročitaš.
Neke suze ćeš umesto reči prosuti.
Nemoj samo opet uobražavati da zanaš
šta mislim i osećam
jer ćeš ponovo pogrešiti.
To samo ja dobro znam
ali o tome ćemo neki drugi put.
Ponekad teško dišem kada pišem,
mada,lako je napisati pesmu
i drago mi je što imam kome.
Stihovi do tebe sporo putuju ali te
uvek pronađu kad im se najmanje nadaš.
Dve godine ili dva života,
k’o da je to bitno.
Čujem kako se prijatelji brinu
da nisam malko skrenuo.
Kažu da im nije normalno to što
često prebrojavam oblake i
što se smejem dok pada kiša.
Kažu i da pričam sam sa sobom.
A ne znaju da postoji jedna cela
ljubavna dimenzija između oblaka i kiše.
Ne znaju ni to da je nezavršena strast
gora od proživljene.
Jedino ću im priznati bolest koja se zove
-život bez tebe.
A ti…
Mazi u ponoć svaki stih tebi napisan
sve dok listovi ne završe na groblju reči.
A ja…
Ja ću ostati samo pesnik koji
gladuje sa svojim rečima jer
se i dalje ne sećam života pre tebe.